A ONDA JE „PAO PREDLOG DA SE SVI PISMENI LJUDI POBIJU“

Crtice iz naše kulturne prošlosti sa prethodnim prilogom o nekim mučnim primerima nedoumica u evropskoj kulturnoj istoriji

0
333
Đordano Bruno (spaljen na lomači na Cvetnom trgu u Rimu, 1600)

U javnom polju u Srbiji kulturna politika nije formulisana kao politika čiji je osnovni cilj stvaranje društvenih pretpostavki za kulturno stvaralaštvo. Nije, prema tome, okrenuta ka tome da uređuje institucionalne funkcije za pružanje podrške stvaralačkim, istraživačkim, kritičkim aspektima kulture. Stanovište političkog autoriteta je da u kulturi valja podržavati prevashodno ona kulturna dobra koja pripadaju kulturnoj baštini. I to onoj baštini koja se može politički i ideološki instrumentalozovati.

Upotreba tradicije (naročito ideološka – i tu je nevolja) ne zasniva se toliko na lažima koliko na (iznova) (re)konstruisanim nasleđem. Nasleđe se (re)konstruiše tako da bude u saglasju sa aktuelnim ideološkim ili (jednostavnije) interesnim predstavama. Na taj način se pokazuje da postoji „neprekinuta nit“ između prošlog i sadašnjeg, što se uzima, nameće, kao neumitni i neupitni normativ. Iza toga sledi objašnjenje da je sadašnjost nužno predestinirana, tj. moguća je samo kao lik praslike. Upravo tako se kida (odbacuje se, ne priznaje se) postojeća nit u istorijskom kulturnom tkanju, koje je, u svakoj kulturnoj istoriji, puno diskontinuiteta i meanadriranja. Istinska kulturna istorija nije, u glavnim tokovima, baš podložna ideološkoj jurisdikciji i diktatu. Konačno, tako ideologizovani „tradicionalisti“ u „ime tradicije“ dokidaju tradiciju sâmu i zamenjuju je konstruisanim (izmaštanim) kontinuitetom. Pa, i sami smo svedoci – ono što je prekjuče veličano, juče je odbačeno, pa i „zaboravljeno“, a danas je, već, neki drugi kulturni obrazac na delu, kojim se odbacuju prethodni, ili se prerađuju… i tako u nedogled.
O ovome preporučujem radove Ernsta Gelnera (1925-1995), Benedikta Andersona (1936-2015), Elmara Sokolova (1932-2003), Antoni Smita (1939-2016), Hansa Kona (1891-1971), Erika Hobsbauma (1917-2012)…, da pomenem samo neke istraživače.

Kultura, tako, za politiku (u ideološkom smislu naročito) više nije cilj i smisao jednog društva, već je pervertinao puko sredstvo za ostvarivanje vankulturnih ciljeva. Kulturna baština se, nesumnjivo, mora negovati i istraživati. Međutim, u težištu racionalno postavljene kulturne politike (Maks Veber [1864-1920], Karl Manhajm [1893-1947]) mora biti i sadašnje i buduće stvaralaštvo.

Iz ove perspektive posmatrano, može se ustvrditi da u Srbiji nije konstituisana kulturna politika u modernom smislu. Drugim rečima, oni koji se najgrlatije pozivaju na kulturnu baštinu su njeni stvarni negatori, uništitelji, jer odbacuju njene glavne dimenzije. A, najčešće, i ne znaju šta kultura jeste.

Jedan od valjanih odgovora na to pitanje je ponudio Talkot Parsons (1902–1979). On ističe sledeće osnovne dimenzije kulture. Prvo, kultura se prenosi kroz vreme; ona predstavlja baštinu ili društvenu tradiciju. Drugo, kultura je naučena, ona nije ni manifestacija, ni sadržaj, čovekove genetske (prirodne) konstitucije. I treće, kultura se deli, razmenjuje. Kultura je rezultat socijalne interakcije. Ona je temeljni činilac društvenosti (u: The Social System). Kultura je, istovremeno, i koordinatni sistem pomoću koga se pojedinci i društvene grupe kreću kroz prostor i vreme, ali je i skup okoštalih i neistinosnih vrednosnih sudova, predrasudâ i stereotipâ. Naizgled paradoksalno, kaže Klajd Klakhon (1905-1960), „kulturu razumemo kao sveone istorijske tvorevine koje predstavljaju nacrt za življenje, eksplicitne i implicitne, racionalne, iracionalne i neracionalne, koje postoje kao potencijalna uputstva za ljudsko ponašanje“ (u: The Concept of Culture).

Šri Mariaman, najstariji hinduistički hram, Singapur (detalj kamene plastike)

Moja osnovna pretpostavka glasi: onda kada je nastajala kulturna baština, ona je bila – novum. Prema tome, i kao baština, kultura je uvek i iznova nova. Ona je riznica, koja se razmenom, davanjem, dijalogom ne može osiromašiti – obrnuto, time postaje sve bogatija. Ukratko, bez novuma nema ni sveta. Dakle, bez kulture nema ni ljudskog sveta. Privreda i politika, kao derivati kulture, dolaze iza nje.

No, ozbiljniji pogled na ovaj problem odmah će pokazati da odnos kulture (tačnije, njenih tvoraca) i društvenih i političkih poredaka u sveukupnoj ljudskoj istoriji ne dozvoljava mogućnost da se o kulturi misli samo kao o devičanski nevinoj i čistoj tvorevini. Suočeni smo sa dva njena antinomna obličja. Neretko je kultura u istorijskim razdobljima u kojima je zatomljena ljudska sloboda bila uzrokom i saučesnikom neslobode, zla i svekolike nesreće. Ali je, isto tako, kultura, upravo u takvim okolnostima, bila i tvorac i zaštitnik slobode.

Kako su tri globalna društvena podsistema (kulturni, privredni i politički) međuzavisni, dobro je, da, zarad razumevanja slobode, pogledamo i na crnu stranu kulture. Ona je i saučesnik, a i tvorac političkih poslova kojima se oduzimaju sloboda i egzistencijalna sigurnost ljudima. Zagovornici estetičkog i moralističkog puritanizma u kulturi (posebno u umetnosti) kao da, s namerom, prenebregavaju istinu da je kolosalna građevina kulturnih tvorevina često sačinjena pod plaštom raznih oblika dvorske zaštite i narudžbine; prenebregavaju činjenicu da je mnogo delo udvorički nastalo u slavu vlastodržaca, često sumnjivih moralnih i državničkih osobina, da su mnogi stvaraoci bili poklonici antihumanih ideologija…

Evo nekoliko primera. Martin Hajdeger, jedan od najznačajnijih filozofa XX veka, je 1933. održao poznati rektorski govor, na univerzitetu u Frajburgu, u kome  se obratio i studentima uvodeći ih u svet nacizma:

„Neka vaša hrabrost da se žrtvujemo za opstanak i jačanje snage našeg naroda stalno raste. Doktrina i ‚ideje‘ više neće upravljati vašim postojanjem. Firer sam, i samo on, je sadašnja i buduća stvarnost Nemačke, a njegova reč je zakon… Heil Hitler!“
(u: Martin Heidegger, Zum Semesterbeginn, vgl. Universitätsführer 1933/34, veröffentlicht in der Freiburger Studentenzeitung).

Ili, Todor Pavlov (1890-1977) je tvorac teorije odraza – jednog od osnovnih stubova dogmatskog, ortodoksnog marksizma, čime je sloboda kulturnog stvaralaštva ukinuta u ime „nastupajuće zore komunizma“. Propisan je jedini dozvoljeni umetnički pravac – socijalistiki realizam
(u: Тодор Димитров Павлов ,Теория на отражението: Основни въпроси на диалектико-материалистическата теория на познанието ).

Istovremeno je staljinistička kontrarevolucija u masovnim zločinima gušila ideju o slobodnom društvu ravnopravnih ljudi u kome će eksploatacija ljudi biti ukinuta. Bila je to tužna era nametnutog surovog „birokratskog optimizma“. O rasizmu, kao antihumanoj kulturno-ideološkoj pojavi, sam na ovom portalu već pisao (Kultura i politika zla – rasizam). Primera je bezbroj – udvorička kultura spram vlasti je stara koliko i politika dominacije čoveka nad čovekom, te se i danas, u tom pogledu ništa nije promenilo.

Ali, nikako se ne mogu i ne smeju zaboraviti herojski kulturni otpori udvorištvu, dogmatizmu; partijsko-političkim režimima neslobode, tiranije, terora, antihumanizma, neravnopravnosti, demagogije; eksploataciji ljudi i njihovih dobara; religijsko-političkom dogmatizmu i isključivosti. I, isto tako, ne sme se smetnuti s uma i borba za slobodno prihvatanje i iskazivanje političkih orijentacija, vrednosnih uverenja; za slobodu izbora religioznosti, agnosticizma, ateizma…, pod uslovom da se bilo kome time ne uskraćuje sloboda opredeljenja. Duga je povorka hrabrih, tragičnih i istinskih stvaralaca, koji su perom i vlastitom glavom, branili slobodnu misao i slobodu uverenja. Od, recimo, Sokrata (469. pne. – 399. pne.), Đordana Bruna (1548-1600), Rige od Fere (1757-1798), Antonija Gramšija (1891-1937), do Osipa Mandeljštama (1891-1938), Nikole Tesle (1856-1943) i nepregledne kolone kulturnih pregalaca (znanih i, još i više, neznanih).

Đordano Bruno (spaljen na lomači na Cvetnom trgu u Rimu, 1600)

***

A, sad, u drugom delu ovog nevelikog osvrta na pitanja kulture, pogledajmo malkice uokolo – kako je kod nas bilo u tegobnim počecima kulturne emancipacije – a na tragu onoga štio je maločas rečeno.

U osvit modernog doba u Srbiji se, svojim delima, javilo mnogo stvaralaca koji su široko razmicali međe neslobode. Burni događaji na razmeđi XVIII i XIX stoleća su pokrenuli, pored političkog, i kulturni razvoj. Prva štamparija u Srbiji je počela da radi 1832. u Beogradu, kao Knjaževska srpska pečatnja (kasnije Državna štamparija, iza toga Beogradski izdavačko-grafički zavod). Te godine je probno štampan jedan list „Novina serbskih“, koje su redovno počele da izlaze početkom 1834. Ovu štampariju su u Srbiju iz Sankt Peterburga doneli Cvetko Rajović (1793-1873) i Avram Petronijević (1791-1852) 1831. Pre pokretanja ove štamparije knjige „srpskim slovima“ su štampane od ranije, od početka XVI stoleća izvan Srbije i u Srbiji. Ove štamparije nisu radile kontinuirano, njihov rad je prekidan, često su seljene iz mesta u mesto.

U to vreme sa područja današnje Vojvodine i drugih evropskih krajeva u Srbiju dolaze viđeniji ljudi i intelektualci, među kojima i Sima Milutinović Sarajlija (1791-1847). Dositej Obradović (1739. ili 1742 – 1811) stiže u Srbiju još ranije. Dolazi prvo u Zemun (1806). Od 1808. on postaje direktor svih srpskih škola, pa vaspitač Karađorđevog sina Alekse, Karađorđev sekretar i savetnik. Tada je krenuo da realizuje obiman plan organizacije prosvete.

Godine  1808. stvara Veliku školu, 1810. Bogosloviju, 1810. postaje član Pravitelstvujuščeg sovjeta…, a 1811. postaje ministar prosvete. Tada, 1808, u sastavu Velike škole je osnovana prva školska biblioteka, koja je bila poklon Dositeja Obradovića.

Državna biblioteka je osnovana1815. pri Knjaževskoj kancelariji. Dimitrije Davidović (1789-1838), lekar i diplomata je, uz pomoć Dimitrija Frušića (1790-1838), osnovao „Novine serbske“ koje su izlazile u Beču (1813–1821) i Srbiji (1834–1835).

Godine 1815. Davidović je u Beču pokrenuo almanah „Zabavnik“ koji je bio posvećen književnosti. Zbog teške materijalne situacije, morao je da se obrati i samom knezu Milošu Obrenoviću (1780-1860)  koji je novačno pomogao ovaj almanah. Saradnici Davidovićevog „Zabavnika“ su bili Mihajlo Vitković (1778-1829), Vuk Karadžić (1787-1864), Sima Milutinović Sarajlija (1791-1847), Lukijan Mušicki (1777-1837), Dimitrije Isailović (1783-1853), Dimitrije Tirol (1793-1857)…

Prvu knjižaru je otvorio 1827. Gligorije Vozarević (1790-1848) u malom dućanu „s istočne strane Saborne crkve“. Štampao je 1832. prvu knjigu u tadašnjoj Srbiji Srbska stіhotvorenія Gavrila Kovačevića (1765-1832) i Nikole Stamatovića (?-?), umesto knjige Jovana Stejića (Soborъ istine i nauke), koju je knjaz Miloš zabranio. Štampao je dela Dositeja Obradovića u deset knjiga.

U njegovoj knjižari je 1832. osnovana Narodna biblioteka Srbije, tada pod nazivom Biblioteka varoši Beogradske. Iz Kragujevca je u Beograd 1834. preneta štamparija i počele su da izlaze „Novine serbske“.

U Kragujevcu je otvorena prva gimnazija u Srbiji (1833), a prva gimnazija u Beogradu je osnovana 1839. Beograd postaje utočište brojnih kulturnih stvaralaca: Vuk Karadžić, Jovan Sterija Popović (1806-1856), Joakim Vujić (1772-1847), Dimitrije Davidović…

Konačno, u toku XIX i u prvoj polovini XX stoleća nastaju ustanove u kojima su negovane moderne vrednosti i moderan izraz. Već u XVIII stoleću se igraju prve pozorišne predstave u Vojvodini. Prvu predstavu je 1734. priredio Emanuilo Kozačinski (1699-755) u Sremskim Karlovcima. Septembra 1812. mađarsko pozorište je u Budimpešti prikazalo pozorišni komad Crni Đorđe, glumca i pisca Ištvana Baloga (1790-1873), koji je igran na mađarskom jeziku.

Verovatno je ta predstava mađarskog pozorišta podstakla Joakima Vujića da organizuje družinu koju su činili đaci i studenti u Sentandreji. Ta družina je odigrala prvu predstavu 12. avgusta 1813. u zgradi mađarskog pozorišta u Budimpešti. Romantičarski duh koji se tada javlja skoro u celoj Evropi, zahvatio je i Srbe u današnjoj Vojvodini. Nastupio je period nacionalnog zanosa. Pozorišne predstave, koje se igraju u varošima i većim selima, postaju jako sredstvo u nastajanju nacionalne svesti i širenju nacionalne kulture.

Matica Srpska je osnovana 1826. u Pešti. Godine 1864. Matica je iz Pešte prebačena u Novi Sad. Godine 1838. u Pešti je osnovan Tekelijanum – zadužbina Save Popovića Tekelije (1761-1842) sa ciljem da se u njoj školuju siromašni a dobri đaci i studenti iz svih krajeva gde su živeli Srbi. U Budimpešti su osnovane, pored Tekelijanuma, i zadužbine Jakova Ignjatovića (1822-1889), Nauma (1784-1853) i Jelene (1802-1868) Bozda, Lazara (1833-1917) i Sofije (1831-1920) Dunđerski.

Sava Tekelija je prvi doktor pravnih nauka kod Srba. Od 1838. pa do smrti bio je predsednik Matice Srpske. Kao pristalica Dositeja Obradovića, sa kojim se dopisivao, smatrao je da je obrazovanje najvažniji nacionalni zadatak. I pre osnivanja svoje zadužbine davao je znatne svote novca za školovanje srpske omladine.

Knjaževsko-srpski teatar (osnovan 1835. u Kragujevcu)

Prvi srpski teatar, kao Knjaževsko-srpski teatar, osnovan je 1835. u Kragujevcu. Prvi direktor je bio Joakim Vujić. Prvi licej (1838) iz kojeg nastaje Univerzitet, Društvo srpske slovesnosti (1841), Narodni muzej (1844). Godine 1841. je odigrana prva predstava u Beogradu (u Teatru na Đumruku – carinarnici) Smrt Stefana Dečanskog Jovana Sterije Popovića. A prva predstava, igrana u novoj zgradi na Pozorišnom trgu (1869), je Posmrtna slava Kneza Mihaila Đorđa Maletića (1816-1888), uz muziku Dragutina Reša (?-?). Beogradsko pevačko društvo je osnovano 1853, Građanska kasina 1869, „Srpska književna zadruga“ 1892, pokrenut je časopis „Slovenski jug“ (1909-12)… „Naziv moderna, odomaćen u Hrvata i Slovenaca, može se upotrebiti i u srpskoj književnosti kao ime za razdoblje, koje se završava s prvim svetskim ratom. Počeci tog razdoblja manje su izraziti. Izvesne nagoveštaje imamo već sredinom poslednje decenije prošlog veka s časopisom ‚Srpski pregled‘ Lj. Nedića (1895, sa svega deset brojeva). Odlučan zaokret k novom doneo je, međutim, jedan drugi časopis, ‚Srpski književni glasnik‘ (1901). Uređivan po evropskim (francuskim) uzorima, unoseći u našu književnost nova shvatanja i nova merila, taj časopis postao je glavno književno glasilo ovog razdoblja, koje, u stvari, i počinje s njegovom pojavom a završava se s prestankom njegovog izlaženja (1914), te ga, stoga, možemo nazvati i razdobljem ‚Srpskog književnog glasnika‘“ (u: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti).

Negovanje i razvoje moderne nije značilo i nekritički razlaz sa tradicijom, kao kulturnom vrednošću, već je značilo razlaz sa intencijama da tradicionalno (u interpetaciji ondašnjih tradicionalista) bude jedini valjani i prihvaćeni način organizacije društvenog života. Već tada su udareni temelji neravnomernog razvoja kod Srba. Sve važne ustanove i sav kulturni život su ustanovljeni prvo na području današnje Vojvodine, pa, onda, u Beogradu. Ne treba zanemariti teze da je sedište srpske kulture prvo bilo u Beču, pa u Pešti i Trstu, pa u Novom Sadu, i da tek od 60-ih godina XIX stoleća prelazi u Beograd. Kao što se vidi: radi se o važnoj činjenici – srpska stvaralačka kultura se, najvećma, ne rađa u Srbiji već van nje i iz stranih krajeva lagano dolazi u Srbiju – a još mnogo sporije i, uz veće otpore, se kreće pravcima južno od Save i Dunava.

***

Ali to ogromno kulturno pregnuće nije bilo bez otpora. Kulturni, moderni napredak Srbije nije bio po volji uticajnih neobrazovanih činovnika i mnogih posednika vlasti – svo bogatstvo kulturno i sav uzlet toga doba je u njih unosio nemir i strah da će ih, onako nesposobne za javnu službu, uznapredovala i slobodna kultura razgoliti pred narodom, te da će izgubiti prigrabljene položaje, lažni ugled i halapljivo zgrnuto bogatstvo. Trebalo je tu preteću opasnost baciti pod noge „ubijanjem pismenih“ ljudi. Kao što dalje sledi, predlozi o „ubijanju“ kreću od simboličkog nadmenog omalovažvanja i odbacivanja, pa do predolga o stvarnom ubijanju?!? Ta uticajna politika je bila duboko i opako protivkulturna.

Knjiga Jovana Stejića (1803-1853), šabačkog lekara i kulturnog radnika, Соборъ истине и науке, trebalo je da 1832. bude prva štampana knjiga u Knjaževskoj srpskoj pečatnji. Ali, štampanje je obustavio knjaz Miloš. Stejić nije dozvolio knjazu da pre štampanja (slog je već bio formiran) pregleda knjigu kako bi je odoborio ili zabranio. Zbog toga se knjaz ražestio i zabranio je štampanje knjige. Zastanimo ovde i pozabavimo se, na tren, sudbinom ovog, nažalost zaboravljenog, autora i njegove knjige. Štampanje novih izdanja ove knjige je, međutim, bilo obustavljeno. Svoju knjigu Stejić je pisao u duhu racionalizma XVIII stoleća, kulta razuma i u njoj se zalagao za etiku vrline, rada i dužnosti. Studirao je, inače, u Pešti i Beču. Bio je lekar u Šapcu, Kragujevcu i Valjevu. Izrazio je neke kritičke sumnje prema Vukovoj reformi pravopisa. Na to je Vuk napisao knjazu Milošu pismo o tome da je Stejićeva knjiga dobra, ali i „opasna“ po njega. Iza toga je knjaz otpustio Stejića, te je ovaj, ljut na knjaza, otišao je iz Srbije i nastanio se, sa porodicom, u Zemunu. No, ako pogledamo nekoliko stavova Stejićevih, nameće se pretpostavka da vladar nije bio zadovoljan baš onim što je u toj knjizi napisano. Evo: „Čovek je stvoren razumno i slobodno. Volja njegova i njegovo mišljenje to jasno svedoči… Ni same fizičeske stvari i sile ne mogu mlogo prirodnu njegovu slobodu stesniti i ograničiti.“ „Čovek je onda slobodan, kada je u svom uživanju samostalan, i u svom trudu i radu od drugi ljudi – no samo po zakonima i pravima čistoga građanstva – nezavisim. Ova je sloboda, koju inače i nagoni razuma i poštenja moraju upravljati, bez svakog izgovora njemu nužna, da može sebe izobraziti i usrećiti, da može i za sebe i za opštinu polezan biti“
(citati su preuzeti iz izdanja štampanog 1866).

Krenimo dalje. Naročito je dolazilo do sukobljavanja između nosilaca kritičke misli i zastupnika romantičarskog konzervatizma. Evo jednog prelomnog slučaja u nastajanju naše kritičke nauke. To sukobljavanje je vidljivo od druge polovine XIX stoleća, a naročito u raspravama između Ilariona Ruvarca (1832-), predstavnika kritičke istorijske škole, sa jedne, i Pantelije Srećkovića (1834-1903) i Jaše Tomića (1856-1922), zastupnikâ romantičarske istorijske škole, sa druge strane. Ima, naravno, i starijih nedoumica, o kojima se neće raspravljati na ovom mestu. Reč je o prosvetiteljstvu Dositeja Obradovića i o njegovim sukobima u ondašnjoj kulturnoj i političkoj stvarnosti.

Dajem nekoliko osnovnih podaka o katerima ovog spora. Ilarion Ruvarac – arhimandrit fruškogorskog manastira Grgeteteg, profesor Karlovačke bogoslovije i utemeljitelj kritičke škole u srpskoj istoriografiji. Pantelija Srećković – potpredsednik Narodne skupštine, poslanik, akademik, rektor Velike škole, pirotski okružni načelnik. Jaša Tomić – pisac, vojvođanski političar, jedan od radikalskih vođa. Jaša Tomić je 4. januara 1890.  ubio političara Mišu Dimitrijevića (1941-1890), zbog novinarskih polemika koje su izazvale ogorčenu netrpljevisot.

Arhimandrit Ilarion Ruvarac

Dakle, Ruvarac je, u uverenju da se istoričar ne može odnositi prema nauci, prema tome i istoriji, kao „svako dete i prosti narod“ izazvao skandal objavivši u Stražilovu studiju O knezu Lazaru, u kojoj je ustvrdio da Vuk Branković (oko 1345-6 – 1397) nije izdajnik i u kojoj je pokazao da nema valjanih izvora o tome da su Miloš Obilić, Jug Bogdan…. realne istorijske ličnosti, zaključivši da, onda, nije ni bilo Kneževe večere.

A u studiji Prilog k ispitivanju srpskih junačkih pesama ustanoviće da u narodnim pesmama postoje dva sloja – istorijski i mitski. U međuigri tih slojeva nužno nastaju naknadne redakcije istorijskih zbivanja, pa narodne pesme, a pre njih „junačke skaske“, mogu imati nesumnjivu umetničku vrednost, pa i političko-kulturnu u doba nacionalnog romantizma, ali imaju malu, skoro nikakvu valjanost u naučnom smislu. Mnogo godina docnije Miodrag Popović (1920-2005) će zapisati: „…Srpska istoriografija, sve do današnjeg dana, nije identifikovala Miloša Obilića među srpskim feudalcima…“ „…prvi srpski dokumenti ne pominju postojanje Muratovog ubice, ne zna se mesto junakovog rođenja, vekovima se luta oko njegovog imena – ostaje otvoreno pitanje da li je Miloš Obilić uopšte postojao ili ga je izmislilo tursko narodno predanje kome je prokleti nevernik kao mučki ubica bio neophodan da bi se spasla viteška čast i dostojanstvo turskog cara.“

„Miloševog imena neće biti ni u poznijim srpskim izvorima. Srpski letopisi do XVIII veka ili, da budemo oprezniji, do poslednje desetine XVII veka, ne pominju Miloša Obilića niti govore o Muratovom ubici“
(u: Vidovdan i časni krst).

Još je zanimljivija tvrdnja Veselina Čajkanovića (1881-1946) da je Miloš Obilić podjednako i srpski i albanski heroj. „Kada sam, za vreme arbanaskih operacija 1912, bio sa četom u okolini Elbasana, kazivali su mi za neke Arbanase, domoroce, da su potomci Miloša Obilića. U Ohridu imao sam prilike da vidim jednu sablju (vrlo prostu, uostalom, i svakako mlađu od 18. veka), koja je bila tobože sablja Miloševa. Sve ovo znači da je Miloš heroj koji je imao svoj kult i tradiciju i među Arbanasima i među Srbima. On je, dakle, ne samo srpski, nego i arbanaski heroj“
(Iz srpske religije i mitologije, 1910-1924, knjiga I).

Glavni spor između Ilariona Ruvarca i Pantelije Srećkovića je izbio posle objavljivanja prvog toma Srećkovićeve Istorije Srpskog naroda, koju je Ruvarac žestoko kritikovao zbog njene naučne neutemeljenosti i zbog Srećkovićevog pozivanja na nacionalni mit kao najtačniji istorijski izvor.

Malo više pažnje valja pokloniti sporu između Ruvarca i Jaše Tomića. Jaša Tomić, predstavnik tradicionalističke Srbije, pisao je brošure i članke protiv Ruvarca.
„Pokušao sam da dokažem, piše Jaša Tomić, kako onaj istorijski pravac, što ga je kod nas uveo arhimandrit Ruvarac, nije realan, kritički istorijski pravac. Pri dokazivanju sam promatrao tri najvažnije Ruvarčeve istorijske rasprave: Raspravu o knezu Lazaru, zatim raspravu o velikoj seobi pod patrijarhom Arsenijem i na kraju raspravu o Crnoj Gori. Hteo sam da pokažem da Ruvarčev rad nije ništa u istoriji značajno ni stvorio, ni oborio. Da išta povoljno iznese za srpstvo, za to nije imao srca, to mu nije dopuštao njegov fanatizam. Kao nepristrasan istoričar hteo je da pokaže kako je sve lažno što narod priča i peva o Kosovu, kako su Srbi došli u Ugarsku kao begunci, te je njihova istorijska podloga – laž, i kako je Crna Gora u 16. i 17. veku bila svačija podloga“
(u: Boj na Kosovu – Seoba Srba – Crna Gora:Kritika Ruvarčeve škole).

Onoliko koliko je Jaša Tomić zahtevao da se za „srpstvo povoljno iznosi“, toliko je bio spreman da o drugima daje šovinistički određeno mišljenje: „Današnje stanje, današnje loše društveno uređenje godi Jevrejima, jer pod današnjim stanjem oni, ali i samo oni napreduju“
(u: Jevrejsko pitanje, preštampano iz „Srpskog Kola“ za godinu 1884).

Jaša Tomić se otvoreno i žučno suprotstavljao Ruvarcu zbog toga što se Ruvarac čvrsto držao kritičkog metoda. Kritikujući Istoriju srpskog naroda, Stanoja Stanojevića (1874-1937), Tomić nije mogao a da na više stranica ne kritikuje Stanojevićevog učitelja – Ilariona Ruvarca, nazivajući ga „nazadnim, mrzovoljnim, bolesnim kaluđerom“.
„Ruvarca je obuhvatila jedna jedina strast, da pokaže šta može kritička škola i kod Srba… No razume se, nije lako tako bezobzirno čistiti. Za to je potrebno velike naučne nepristrasnosti. Treba se otresti sviju narodnih vekovnih zabluda i predrasuda pri kritičkom ispitivanju. Treba se ispeti na veliku visinu, na koju ne dopire prašina i smrad sa ulice, nego ćarlija čist i svež zrak nauke… Kritični metod – i ne dalje. To je jedini bog, i druge bogove osim tog jednog da ne poznaješ i da im se ne moliš“
(Nesavremena i savremena istorija. Ocena Stanojevićeve „Istorije srpskog naroda“).

Ovim patetičnim cinizmom se obara Jaša Tomić na osnovno načelo nauke – kritičnost i nepristrasnost. Tvrdio je Jaša Tomić, dalje, da „pojedinci hoće iz zlobe, mržnje i da ocrne, narod. Vi možete kadgod naći naivnu narodnu skasku i pesmu. Ali ono glavno ima uvek istinske podloge. Narod nikad ne gradi junaka kukavicu, niti od kukavice junaka. Nije taj Vuk bio slavan, nit mogao biti slavan, kad ga je narod žigosao kao izdajicu“ (Boj na Kosovu – Seoba Srba – Crna Gora:Kritika Ruvarčeve škole). Očigledno, Jaša Tomić i sam polazi od nedokazive pretpostavke o sasvim izvesnom, nepogrešivom i tačnom „sudu naroda“, koji nadvisuje naučno istraživanje.

A evo i strašnog predloga  knjazu Milošu Obrenoviću o tome šta vlast treba da čini posle Đakove bune. Đakova buna je, krajem januara 1824, izbila protiv vladavine kneza Miloša Obrenovića. Narod rudničke i Smederevske nahije se pobunio protiv zuluma starešina, velikih nameta i tražili su da se za nahijskog kneza postavi Miloje Popović Đak (17??-1825). Miloje Popović je bio jedan od retkih pismenih ljudi. Otuda je dobio nadimak Đak, po kome je bio poznatiji, no po prezimenu. Neko vreme bio je svešteni, pa trgovac stokom. U vreme Prvog srpskog ustanka bio je pisar kod vojvode Vujice Vulićevića (1773-1828). Kada je ustanak propao pobegao je u Nemačku, ali se 1815. vratio u Srbiju kao trgovac. Buna je ubrzo ugušena, a Miloje Đak je pogubljen februara iste godine. Ta buna je kod nepismenog knjaza i njegove nepismene svite izazvala otvorenu nesnošljivost prema učenosti i pismenosti.

Povodom stogodišnjice prvog srpskog opšteg nastavnog plana V. S. Radovanović je objavio u beogradskom Vremenu 18. 12. 1938. tekst pod naslovom Pre 100 godina pao je predlog da se svi pismeni ljudi pobiju…
Iako nemam  verodostojnu potvrdu, verujem da je autor tog teksta u Vremenu akademik Vojislav S. Radovanović (1894-1957), naš znameniti antropogeograf, inače učenik i asistent Jovana Cvijića (1865-1927). Dakle, posle gušenja Đakove bune, jedan od knjaževih savetnika
„Milisav Lapovac javno je predlagao da se pobiju svi koji znaju čitati i pisati, jer oni narod podižu na bune, pa da se porez beleži u raboš, a ljudi pred vlast pozivaju jabukom. Pod ovakvim prilikama Vuk je uzalud dokazivao da se škola ne treba bojati i njihovu uredbu odlagati.“

Pa, dalje Radovanović piše i ovo: „Učiteljski kadar, čak i u samom Beogradu, bio je često opterećavan ljudima koji sa školom nisu imali ničega zajedničkog. Od tri beogradska učitelja – kaže Vuk u pomenutom pismu (misli se na poznato pismo koje je Vuk Kadžić poslao knjazu Milošu 12/24. 4. 1832, u kome je oštro kritikovao Miloševu vladavinu) – koje je sve Miloš izabrao i postavio, jedan ne zna u pravom smislu ni čitati ni pisati; drugi je propalica i skitnica svetska, koji u svome veku nigda nije mislio biti učitelj; a treći, ne samo što je propalica i skitnica i nije nigda mislio biti učitelj, nego je za zločinstvo svoje bio na robiji…“

Tihomir Đorđević (1868-1944) u knjizi Srbija pre sto godina ukazuje na nepismenost kao na jedan od najvećih problema koji je sputavao razvoj Srbije.
„Prvi ustanak zatekao je Srbiju, u pogledu pismenosti, u strašnom stanju. Sem sveštenih lica, koja takođe nisu bila vrlo pismena, skoro niko nije znao ni čitati ni pisati. Od dvadeset i pet hiljada ljudi, koliko ih je bilo u Karađorđevoj vojsci,… samo je jedan znao pisati, ali mu to znanje nije bilo ni od kakve koristi, jer nije bilo nikoga ko bi mogao pročitati ono što on napiše.“

Ni predstavnici vlasti nisu bili pismeniji. U istoj knjizi Tihomir Đorđević beleži podatak da „od dvanaestorice savetnika u Pravitelstvujuščem sovetu, 1807, jedva su četvorica bili pismeni, ali i od njih su dvojica samo znali kojekako zapisati svoja imena.“

U pogledu pismenosti stanje nije bilo bolje ni među sveštenstvom. „Nedostatak pravih episkopa mitropolit Stratimirović ističe i u svom spisu o 1809. gde, u stanju lične depresije, daje tamnu sliku ustanka: ‚Od kako se počeo ustanak pa do kraja 1809. oni nisu ni slovom popravili ni vojnu, ni finansije, ni pravdu ni crkvene ni prosvetne poslove. Nešto i nešto što je od Turaka zaostalo i napušteno je i prenebregnuto. Glupost vojvoda, oskudica dobrih vladika i sveštenika i ostalih vernih i mudrih ljudi pokazuje svoje posledice na sve strane‘“
(u: Živorad Janković, Dvesta godina od početka prvog srpskog ustanka).

U vreme osamostaljivanja Srbije, posle ustanaka, od trojice episkopa, beleži, pak, Tihomir Đorđević u pomenutoj knjizi, ni jedan jedini nije bio pismen. Nekako su mogli da čitaju, ali nisu znali da pišu. „Još je gore bilo sa običnim sveštenstvom, među kojima je bilo vrlo mnogo nepismenih i polupismenih koji su napamet učili iz trebnika neophodno potrebne stvari.“

Trebnik je bio, u prostom narodu, smatran lošom knjigom od čijeg čitanja popovi nisu postajali boljima. „…U nekim poslovicama srpski narod je bio spreman da Turke izjednači s popovima: ‚Pop knjigom, a Turčin silom.‘; ‚Turci silom, a kaluđeri knjigom poćeraše nas u siromaštvo‘“
(u: Miodrag Maticki, Drugi u srpskim izrekama i poslovicama).

„Kaluđera i sveštenika je bilo mnogo, ali ni oni nisu bili na visini svoga položaja… Kaluđeri su bili ogrezli u neradu, gledali su da se što više lično obogate na račun manastirskih prihoda, i živeli su raspusnim životom koji je sablažnjavao vernike. Popovi, neobrazovani, slabo pismeni, katkada i nepismeni, kupovali su svoja mesta od vladika, i da bi isterali svoj trošak, otimali su od naroda. Kroz ceo XVIII vek iz građanstva i naroda dižu se žalbe protiv zloupotreba crkvenih ljudi, ističe se potreba da se njihova vlast ograniči, njihovi prihodi odrede i njihovo obrazovanje podigne. Često je dolazilo i do sukoba, i vladike su bacale anatemu na građane i na cela mesta, a građani su godinama prekidali svaku vezu sa crkvom“
(u: Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti).

Kako je bilo sa sudskom vlašću? Zakon o ustrojstvu okružnih sudova je usvojen 1840. Građanski zakonik je usvojen 1844, napisao ga je Jovan Hadžić (1799-1869). Vrhovni sud je uspostavljen 1846. Zakon o sudsko-pravnom postupku stupa na snagu 1853. Sudske ustanove su, dakle, postavljene. A kako su funkcionisale? Kakve sudije su sudovale u njima? „Po jednom preuzetom popisu struktura predsednika sudova (a kako li tek stoji sa sudijama?) izgleda ovako: tri nepismena, desetorica se tek znaju samo potpisati, trojica imaju veću spremu od osnovne, a samo jedan je pravnik. Ovakav skandalozni sastav bi devalvirao i najobičnije pravne radnje, a kamoli komplikovan i delikatan građansko sudski postupak.“
(u: Lazar Vrkatić, Pojam i biće srpske nacije).

Konačno, opšte poznata je činjenica da je knez Miloš Obrenović bio nepismen. Ne samo da je bio nepismen, već je pokazivao „dosta nepoverenja prema ljudima od knjige, među kojima, na žalost, nije nailazio mnogo na čvrste karaktere“ (u: Vladimir Ćorović, Istorija srpskog naroda).

Ali, Jovan Skerlić (1877-1914) u rečenom spisu ne zaboravlja da konstatuje da, pored svih nevolja sa lošom ili nikakvom učenošću pripadnika raznih nadležnih službi, ipak napreduje kulturni razvoj u srpskom društvu, i to „u svima pravcima narodnoga života i u svima slojevima srpskoga naroda. Ako se plemstvo odrođivalo, a vojničke starešine postajale nacionalno ravnodušne, ostali staleži su napredovali i nacionalno i kulturno. Građanstvo se bogatilo, obrazovalo i civilizovalo, sveštenstvo se moralizovalo, u narodnoj masi počeo se osećati uticaj kulturnijega života, sređenijih materijalnih prilika, školâ i narodnih prosvetitelja. Izvesno, srpski preseljenici u Ugarskoj izostajali su iza starih naroda koje su tamo zatekli, ali su ulazili u modernu kulturu i postali najkulturniji deo srpskoga naroda, nosilac kulture u ostale zapuštene krajeve srpske… Srpski trgovci u Budimu, Sentandreji, Komoranu, Đuru,… stvaraju jedan jak građanski stalež srpski, koji će više od sto godina biti glavni nosilac kulture među Srbima i stajati na čelu sviju srpskih pokreta.“

Tako je bilo u osvit srpske moderne. Beležimo to, podećanja radi – današnje nevolje koje podnosimo imaju dubok koren. Dugo traje kontinuitet instrumentalizacije, znači mrcvarenja, kulture od strane političke i vlasničke klasa. Mučno je i teško saznanje da se, u sopstvenoj ispraznosti, samozadivljeni vlastodršci i njihovi praktikanti šarlatani, te i politikanti od svake sorte (kako oni na vlasti, tako i oni u tzv. opoziciji) prvo obračunavaju sa stvaralačkom darovitošću – baš tako kako, u pesmi Vrabac udružen s drozdom, peva Izet Sarajlić (1930- 2002):

Ti si pisao slobodu,
oni će se koristiti slobodom.

dr Đokica Jovanović
redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji|djole@ni.ac.rs

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here