26 C
Niš
petak, 05.06.2020.

Analiza integriteta izbora za narodne poslanike u Skupštini Srbije

UVOD

U priloženom tekstu se predstavlja analiza integriteta izbora za narodne poslanike u Skupštini Srbije, koji treba da se održe u tokom 2020. godine. Fokus analize je na posledicama po integirtet Narodne skupštine zbog eventulanog učešće predsednika Srbije kao nosioca izborne liste te stranke, a koji je ujedno i predsednik Srpske napredne stranke

Ovim tekstom se želi inicirati rasprava u javnosti, ali i motivisati nadležne institucije da postupe u skladu sa svojim ustavom i zakonom definisanim nadležnostima i daju odgovor na pitanje: “Da li  se istovremenim obavljanjem dve funkcija, javne predsednika Srbije i privatne predsednika Srpske napredne stranke krši Ustav Srbije, član 6, odnosno krši Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, član 27, tj. izjasne o zakonitosti i ustavnosti proglašenja izborne liste koju je podnela Srpska napredna stranka?

Pre nego što se detaljno izloži normativni okvir naše analize, biće predstavljen pojmovni okvir koji ćemo koristiti u analizi, a koji se nalazi pre svega u Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije[1].

  • „korupcija“ je odnos koji se zasniva zloupotrebom službenog, odnosno društvenog položaja ili uticaja, u javnom ili privatnom sektoru, u cilju sticanja lične koristi ili koristi za drugoga;
  • „funkcioner“ je svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organe Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i organe javnih preduzeća i privrednih društava, ustanova i drugih organizacija čiji je osnivač, odnosno član Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave i drugo lice koje bira Narodna skupština;
  • „javna funkcija“ je funkcija u organima Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, organima javnih preduzeća i privrednih društava, ustanova i drugih organizacija, čiji je osnivač, odnosno član Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave, kao i funkcija drugih lica koje bira Narodna skupština, a podrazumeva ovlašćenja rukovođenja, odlučivanja, odnosno donošenja opštih ili pojedinačnih akata;
  • „privatni interes“ je bilo kakva korist ili pogodnost za funkcionera ili povezano lice;
  • „sukob interesa“ (sukob javnog i privatnog interesa, primedba Z.G.) je situacija u kojoj funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na postupanje funkcionera u vršenju javne funkcije odnosno službene dužnosti, na način koji ugrožava javni interes

[1] Pored pobrojanih pojmova deo naše analize je i pojam “Kumilacija javnih funkcija – situacija u kojoj funkcioner u skladu sa zakonom ima najmanje dve javne funkcije”

Prikaz analize

Potragu za odgovorom na uvodno pitanje počećemo od člana 6 Ustava Srbije[1], koji eksplicitno govori da „Niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima. Postojanje sukoba interesa i odgovornost pri njegovom rešavanju određuju se Ustavom i zakonom“. Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, član 27, koji je operacionalizacija člana 6 Ustava Srbije, upućuje jasnu poruku da je javni funkcioner dužan[2]:

  • da javnu funkciju vrši tako da javni interes ne podredi privatnom interesu.
  • da se pridržava propisa koji uređuju njegova prava i obaveze i da stvara i održava poverenje građana u savesno i odgovorno vršenje javne funkcije
  • da izbegava stvaranje odnosa zavisnosti prema licu koje bi moglo da utiče na njegovu nepristrasnost u vršenju javne funkcije, a u slučaju da ne može da izbegne takav odnos ili takav odnos već postoji, da učini sve što je potrebno radi zaštite javnog interesa.

Iz napred predstavljenog normativnog okvira jasno se može zaključiti da je ustavopisac članom 6 Ustava Srbije definisao sukob javnog i privatnog interesa svakog javnog funkcionera u Srbiji, i da je Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije u članu 27 detaljno definisao oblast sukoba javnog i privatnog interesa svih javnih funkcionera uključujući predsednika Srbije. To se ne može reći za Zakon o predsedniku Srbije gde je privatni interesa svoden na nivou profesionalne delatnosti ostavljajući pravo Predsedniku Republike da bude predsednik političke stranke/subjekt.

Odsustvo volje da se unapredi integritet funkcije predsednika Srbije u kontekstu sukoba interesa je vidljiva u članu 29 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije (2009. godine) i članu 50 Zakona o sprečavanju korupcije (2019. godina), jer je Predsednik Republike kao javni funkcioner izuzet iz sankcionisanje zloupotrebe javnih resursa i može da vodi tzv “funkcionersku kampanju. Razlog za izuzimanje Predsednika Republike iz ovog člana zakona kao javnog funkcionera je priroda njegovog neposrednog izbora od strane građana Srbije!?

Da zaključimo, polazeći od Zakona o političkim aktivnostima[3] i to:

Člana 2 – definicija političke stranke kao organizacije građana slobodno i dobrovoljno udruženih osnovana radi ostvarivanja (svojih partikularnih interesa, političkih ciljeva demokratskim oblikovanjem političke volje građana i učešća na izborima

Člana 4 – Politička stranka ne može neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi

Člana 15  – Političku stranku zastupa lice ovlašćeno za zastupanje političke stranke izabrano odnosno imenovano na način utvrđen statutom, te da je ono dužno da se pridržava ovlašćenja utvrđenih statutom i odlukama nadležnih organa političke stranke možemo da zaključimo da je obavljanje funkcije predsednika političke stranke kao asocijacija privatnih, odnosno partikularnih interesa i funkcije Predsednika Republike su nespojive funkcije, jer predstavljaju sukob:

  • privatnog interesa, koje predsednik Srbije ima kao građanin i zarad kojih je se udružio i postao predsednik stranke, odnosno partikularnog interese koje ima kao predsednik političke stranke i
  • javnog interesa koji je vezan za javnu funkciju predsedika Srbiji

Pored sukoba javnog i privatnog interesa predsednika Srbije, kao elementa integriteta izbornog procesa i izabranih odbornika i narodnih poslanika u Skupštini Srbije i lokalnim samoupravama, predmet naše analize je učešće predsednika Srbije kao nosioca izborne liste u izbornom procesu i uticaj te činjenice na ostvarivanje kontrolne funkcije Skupštine Srbije (član 7. Zakon o Narodnoj skupštini)[4]

Prema Ustavu Srbije, član 4. pravni poredak je jedinstven, odnosno uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli. U članu 5. Ustava Srbije piše da političke stranke ne mogu vršiti vlast, odnosno potčiniti sebi.  Ustavom Republike Srbije (član 112) su definisane nadležnosti Predsednika Republike:

  • predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu,
  • ukazom proglašava zakone, u skladu s Ustavom,
  • predlaže Narodnoj skupštini kandidata za prsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista,
  • predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, u skladu sa Ustavom i zakonom,
  • postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na osnovu predloga Vlade,
  • prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika,
  • daje pomilovanja i odlikovanja,
  • vrši i druge poslove određene Ustavom.

Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije i vrši proglašenje zakona

Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u skladu sa zakonom. Izbore za predsednika Republike raspisuje predsednik Narodne skupštine 90 dana pre isteka mandata predsednika Republike, tako da se izbori okončaju u narednih 60 dana, u skladu sa zakonom.

Prema članu 109 Ustava Republike Srbije predsednik Republike može, na obrazloženi predlog Vlade, raspustiti Narodnu skupštinu, što uz mogućnost koju mu kao predsedniku stranke daje Statut Srpske napredne stranke, da kao predsednik stanke kreira kriterijume i predlaže kandidate  za izbornu listu za parlametarne izbore, dovodi u mogućnost urušavanja podele vlasti i vršenja vlasti od strane političke stranke što je zabranjeno članovima 4 i 5 Ustava Srbije.

Pored identifikovanog sukoba javnog i privatnog interesa, koji nastaje kao plod istovremenog obavljanja funkcija od javnog i privatnog interesa, Aleksandar Vučić je u situaciji da svoj uticaj/rejting u javnom mnjenju tokom kampanje za parlamentarne izbore iskoristi za svoje lične i partijske interese, na način što će omogućiti izbornoj listi Srpske napredne stranke veći broj poslanika u Narodnoj skupštini, a za uzvrat biti lišen kontrolne uloge parlamenta, čijoj je većini partijski šef i kojoj je on dužnik za bolji izborni rezultat. Na ovaj način Predsenik Republike koristi društveni uticaj i vrši zloupotrebu javne funkcije, što je prema člani 1 Zakona o Agenciji za borbu proitv korupcije, čin korupcije.

Na ovaj način se Skupština Srbije stavlja u zavisan/zarobljen odnos prema Predsedniku Srbije, koji je i predsednik Srpske napredne stranke čime se sprečava ostvarivanja kontrolne uloge Narodne skupštine (Zakon o Narodnoj skupštini član 7), jer sa svojim uticajem na Vladu Srbije prema Zakonu o predsedniku Srbije može da inicira raspuštanje Narodne skupštine Srbije

Sve napred navedno za rezultat ima da učešćem Aleksandra Vučića kao Predsednika Republike i predsednika stranke na izborima dovodi se u pitanje potčinjavanje najmanje dve grane vlasti političkoj partiji. Naime, izvršna i zakonodavna vlast se potčinjavaju političkoj stranci na čijem čelu se nalazi predsednik i stranke i Republike sa izraženim uticajem na javno mnjenje preko kontrolisanih medija.

Na kraju, kao ilustraciju valja podsetti na reči aktuelnog Predsednika Srbije ne temu sukoba javnog i privatnog intresa pri vršenju predsedničke funkcije u Republici i stranci njegovih prethodnika, doduše pre donošenja novog Ustava Srbije , o članovima koji su sadržinski potpuno identični.

Naime, tokom kampanje za predsdničke izbore 2004. godine, tada generalni sekretar SRS-a Aleksandar Vučić je prebacio tadašnjem Predsedniku Repubike što je predsednik stranke i države

„On ne bi smeo, u skladu sa članom 86. stavom 8, Ustava Republike Srbije, a koji kaže da predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost, dakle jasno stavlja do znanja da mu je mesto predsednika Srbije jedini posao koji obavlja i to je bilo tumačeno, svojevremno u slučaju Miloševića i drugih predsednika. S druge strane, jeste ta moralna nit, po kojoj takođe, ne bi smeo da bude predsednik jedne političke stranke i da se uvek obraća tim biračima, a da zanemaruje ili ponekad čak i vređa birače drugih političkih stranaka ili njegovih protiv kandidata“


[1] „Sl. glasnik RS“, br. 98/2006

[2] „Sl. glasnik RS“, br. 97/2008, 53/2010, 66/2011 – odluka US, 67/2013 – odluka US, 112/2013 – autentično tumačenje, 8/2015 – odluka US i 88/2019

[3] „Sl. glasnik RS“, br. 43/2011, 123/2014 i 88/2019

[4] „Sl. glasnik RS“, br. 9/2010

Zoran Gavrilović, sociolog
Izvršni direktoru

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime