Konvertit – ohola ispraznost

0
22

πολιτικόν

Politikon

Časopis za istraživanjefenomena politike26/2020

IZDAVAČ: VOJVOĐANSKA POLITIKOLOŠKA ASOCIJACIJA (VPA)Novi Sad, str. 74-86

Prof. dr Đokica Jovanović1)

 

Tekst o političko-ideološkom beščašću posvećujem svom čestitom i hrabrom drugu Milosavu Jukiću iz Niša, koji je preminuo trećeg juna ove godine.

Milosav Jukić je bio dosledni protivnik beščašću

 

 

„O! kol’ko si prevrtljiv, kol’ko nesit.“

Viljem Šekspir, Bogojavljenska noć

Bivši komunista nije samo hipokrit. Stvorio je modernu desnicu, pripremivši put da je slede drugi, a ne samo komunisti i levičari.Illustration by Seb Agresti | https://www.newyorker.com

Oni su glasni. Oni su nametljivi. Svoje „stavove“, „mišljenja“… i svoje „ideologije“ žustro, agresivno predstavljaju dosledno neupitnim. Oni ustreptalo, grčevito, baš netrpeljivo, govor salivaju u monolit koji je, bez ostatka, podoban sada-i-ovde zeitgeist-u. Uvek, od kada znaju za sebe da su svesna (nisam rekao samosvesna) bića oni tvrde da dosledno idu tim jednim (jedino) jasnim, kao strela, pravim, utabanim drumom ka, nikada i nikako napuštenoj apsolutnoj „idejnoj“ tačnosti i neprotivrečnosti – actus purus je to koji je, takoreći, njima darovan božanski dar. Slabašnim, ranjivim, nesavršenim, upitanim, nepoverljivim, grešnim… običnim ljudima oni daju „dokaz“ da to tako jeste i mora biti – dato im je da opipavaju samu entelehiju politike i svega sveta i života uopšte.

Da, ima onih, da ne pogrešimo, koji čvrsto, iskreno uvereni, stoje uz konačnu istinu. Ali, pogledajmo par prvih rečenica pa skrenimo pogled ka njima: oni nisu glasni, etc, već u, spolja, nevidljivom miru i spokoju, u saglasju sa samim sobom, obitavaju na ovom svetu. Oni svoja uverenja i verovanja ne odbacuju, niti prihvataju sasvim drugačija, oprečna. Oni, čak, tiho, nenametljivo, katkad, i ćutke kazuju o svojim uverenjima. O kakvoći i valjanosti njihovih uverenja ovde nije reč. Reč je o doslednosti.

Ima i onih, budalastih, koji ni u vreme „komunizma“ (iako su bili uvereni članovi Partije), ni u „postkomunističko“ vreme nisu bili, niti jesu išta drugo do onih koji brbljaju uprazno, pokušavajući da uvere okolinu da su značajniji no što jesu. Nevolja je u tome što im je iskazivano „uverenje“ autoriteta (viših i nižih), podilaženjem njihovoj sujeti i samoljublju, u njihovu „izuzetnost“ i „značaj za ostvarenje viših ciljeva i interesa“. Tako je njihova sujeta sitno oruđe razuđenom i ogromnom kompleksu industrije propagande, agitacije, ideologije (partijske, klerikalne…). Kao što su na široka vrata primljeni u pogon, tako i na mala, zadnja vrata, kuda se iznose kalo i neupotrebljiv alat, bivaju izvedeni iz pogona pošto za njih prestaje „potreba“. Znaju oni to, ali neodoljiva je reklamna pirotehnika starog zanata ideoloških manipulatora, koja im jedina pruža privid šanse da se iskobeljaju iz sumorne stvarnosti sopstvene beznačajnosti, koje su i sâmi svesni u njihovoj nekreativnosti i stalnom jalovom oponašanju uzora, koje predstavljaju kao sopstvenu originalnost. Ono što je konstantno – služe svakoj hegemonoj ideologiji i partiji i zarad sopstene naizgled stručne (u stvari, političke) promocije spremno organizuju i sprovode progone i hajke. Ova vrsta konvertita je, iako na dnu konvertitskog čabra, smrtonosna i revolveraška pretorijanska garda. Oni su pešadija, rasprostiru se posvuda, te su u mnoštvu slabo prepoznatljivi. Moguće ih je prepoznati, za početak, po neprirodno naglašenoj submisivnosti, glorifikaciji, ljubaznosti i toleranciji prema onima koji su na njihovom nišanu. Takvi su i prema gazdama. Samo, to gazde znaju. Oo potrebi, ugaze, zgnječe ponekog, discipline radi u pešadijskim ešelonima.

Naš interes, međutim, pobuđuju oni na koje se odnose te prve rečenice u ovome tekstu. Njihovo jako nastojanje je da budu nalik ovim drugima, tj. doslednima.

Ti, o kojima će, nadalje, ovde biti napisana po koja reč, kroz život i svet su išli i idu drugačijim, ne strelovito pravim drumom, kako povazdan tvrde, već krivudavim, nerazmrsivo zamršenim stazama, bogazama ka zaparloženim utrinama.

Njihovo jedinstveno nazivlje je konvertit.

I ovde je nužno još jedno upozorenje i razlikovanje. Ima konvertita koji su promenili idejnu stranu kao rezultat unutrašnjeg ozbiljnog, teškog i mučnog preispitivanja: pa napuste jednu religiju i prihvate drugu ili odbace svaku; ili napuste jednu ideologiju… A, ima i onih koji to čine pod bremenom tegobnog i pretećeg života. Jovan Cvijić je ovakvu ljudsku sudbinu tačno objasnio: „Iz istih uzroka razvile su se izrazite moralne osobine raje: osobito nedostatak iskrenosti i otvorenosti, odsustvo junačkoga ili viteškoga duha. U teškoj borbi za život razvila su se među samom rajom osećanja zavisti, mržnje, katkad i pakosti. Ali ne treba suviše oštro osuđivati ove stvarne mane… Podjarmljenost i robovanje su svuda prouzrokovali iste posledice.“2) Ali, dodaje Cvijić, „ovde-onde se javljala uzajamnost među rajom, mahom u obliku poznate uzajamnosti potištenih, sa skrivenom i prigušenom osetljivošću i sa ponosom raje, koji je sličan ponosu žrtve. Bilo je sela i oblasti moralno boljih i jačih, naročito kad se u njima jave viši moralni tipovi, tzv. selokrepci (čuvari seoskih vrlina).“3) Konvertit sebe predstavlja i kao čuvara vrlina, ali i kao onoga ko se neprestance, neumorno i hrabro žrtvovao za „više ciljeve“. Zato će naš, značajan i zaboravnjen, književni kritičar Branko Lazarević, govoreći o žrtvi, svakako i o žrtvi potlačenog, zgaženog, ali i o „žrtvi“ opsenara i varalica, pogledati još dublje: „To je jedna velika pojava kod čoveka. Žrtva je jedino i čisto samoodricanje. Ličnost se pojavljuje u njoj sasvim van svakog plana. Ona se više ne vidi; vidi se samo predmet koji je zamenjuje. Taj predmet je uvek neka ličnost ili pojava sa kojom se ona menja“. Ima tri žrtve, nastavlja Lazarević. „Prva je kada je ličnost toliko uništena da je bolje zameniti je žrtvom. To je samoživa žrtva. Druga je vrsta kad je predmet koji zamenjuje ličnost veći od ličnosti. To je žrtva kada je požrtvovanje, mada teško, ipak prijatno. Treća je žrtva najveća. To je žrtva kada se ništa ne pita i ništa ne meri. Tu se sve toliko žrtvuje da se ona i ne vidi više… Ličnost je potpuno iščezla, i samo se vidi velika pojava u koju se ličnost pretvorila.“4) Lazarević završava: „Nositi krst za žrtvu znači da je ličnost još ‚sa ove strane‘. Žrtvovati se znači da je ličnost ušla u ‚onu stranu‘.“5) Lazarevićevo pregnantno objašnjenje isključuje, ma i najmanju, mogućnost da se konvertit (o kome govorimo) svrsta u plemeniti red istinskih žrtava.

Klod Vinjon (Claude Vignon), Parabola o neumornom sluzi (1629) | Jardin du musée des Beaux-Arts

No, junacima naše pažnje, konvertitima poslednje, najniže vrste, Cvijićeve i Lazarevićeve reči su sasvim nejasne, nepoznate. Oni su vrsta koju ništa ne boli, koja spremno pruža ruku za nagradu u srebrnjacima ili svija vrat za kakav „ugledni“ položaj ili, bar, za nežni pogled novoga gazde. Nagrada stiže takva jer su shvatili, otrkili blagodeti, do juče odbačene, religije, ideologije, tj. „vrednosti“. Njihova je sreća nesputana – oni dosledno odbacuju i prihvataju, pa opet odbacuju i prihvataju… čine to koliko god puta bude potrebno, naređeno da se dohvati blažena ozarenost.

Konkretizujmo. Socijalizam, kakav poznajemo, je, u glavnom nestao sa lica sveta. Da li će socijalizam iznova, sasvim drugačiji od istorijske prethodnice, opet nastati stvar je velike i žive debate u svetu – pre svega u oblasti nauke i filozofije. U tom i takvom socijalizmu su prevrtljivci svijali svoja gnezda, žestoko ga zastupajući.

Naročito posle smrti Josipa Broza Tita nastupa period ideološke dezorijentacije i dezorganizacije poretka, koji više ne uspeva da nađe odgovore na sve teža pitanja koja izaziva sistemska kriza socijalizma u svetu, te i u Jugoslaviji. Birokratski, etatistički socijalizam je (samo)ugušen sopstvenim mrtvouzicama (Bogdan Bogdanović), koji je, okoštavajući, okoštavao i kulturno-političko-ekonomsku strukturu. Tako je vladajuća nomenklatura bila prinuđena da traga za drugom ideološkom platformom, e da bi i dalje „ostala u sedlu“. Nije bilo ni snage, ni znanja, ni hrabrosti pa da se načini koncepcija društvenog razvoja koja bi bila oslonjena na već osvojene humanističke tekovine socijalizma i liberalizma. Prigrlila je najgore i najopakije tečevine socijalizma: autoritarno jezgro i njegove kerbere – birokratiju, agitprop… Krenuli su naši vrli konvertiti putem „povratka“ u „poznatu“, ali ne i spoznatu prošlost. I zato se, kao spas iz bespuća, desila pseudoretradicionalizacija. Desila se pseudoretradicionalizacija zato što retradicionalizacija, naprosto, kao takva, nije moguća. Umesto mukotrpnog i neizvesnog traganja za novim ishodištima, čime bi, verovatno, bio ozbiljno doveden u pitanje autoritet novokomponovane etablirane kulturno-političko-privredne nomenklature, „otkriven“ je nacion – ta sigurna i bezbedna agitacijska platforma. Lom socijalne osnove društva je tumačen „opštenarodnim htenjem“ za povratkom ka zaboravljenom istočniku, ka „korenima“ nacije same. „Narod više ne želi da živi u komunističkoj diktaturi!“ – kliče žustro uglas novokomponovano bratstvo bivših komitetlija, novopartijaša sa njihovim kapitalistima i klera. Božidar Jakšić podseća na dobro znanu, ali na javnom poligonu „zaboravljenu“ činjenicu „da je većina vatrenih nacionalista i u Zagrebu i u Beogradu izašla iz različitih ideoloških komisija, marksističkih centara i partijskih komiteta, da su neki od njih radili u interesu ‚službe‘.“6) Bili bi, doista, više nego interesantni nalazi eventualnog istraživanja o tome koliko se polaznika političko-partijske škole „Josip Broz Tito“ u Kumrovcu premetnulo od „doslednih komunista“ u nepomirljive antikomuniste. Bili bi, takođe, veoma zanimljivi nalazi tog zamišljenog istraživanja o tome koliko se „komunista“-dogmata preobratilo u vernike-dogmate. Adam Mihnjik (Adam Michnik), esejist, disident, nekomunist, javni intelektualac…, glavni urednik poljskog lista Gazeta viborča, je u jednom intervju za našu štampu, rekao da mu se „nekada činilo da nema ničeg glupljeg od komunizma, a onda sam video da može da bude nešto još gluplje, a to je glupi antikomunizam. Međutim, da li sam ja previše tolerantan prema komunistima? Ja to sa zadovoljstvom slušam, jer to osećam kao kompliment. U mojoj zemlji ima toliko netolerantnosti da, ako se neko optužuje da je ‚previse tolerantan‘, onda ja to mogu da tretiram isključivo kao pohvalu.“7)

Na mesto potrošenog socijalizma je stupila ideologija kapitalističkog liberalizma, neki kažu, sa manje ili više jakim neokonzervativnim pretpostavkama. U tom pogledu, se, skoro sve ideologije, koje su antikomunističke, preporučuju kao prihvatljivije no što su socijalističke ideologije. Desnica je u modi, levica je, dakle, passé. Političkim abonentima bivšeg (socijalističkog) sistema je dat znak iz starnog pištolja. Poleteše oni, lakokrili, u svoje podrume, ostave – pa, turaj komunjarske zastave u mrak (ipak, neka ih, niklad se ne zna) i grabi kapitalističke, monarhističke, nacionalističke… (kako ko). Onda trk u dnevne i gostinske sobe – kači ikone, obrći Tita, okreći kralja, knjaza, vojvodu… Diži navrat-nanos spomenike „prave, iz onog zlatnog doba“ – nema se kad da se gleda kako izgledaju. Estesko? Šta je to? Niko ne zna… Komisije se ubiše od teškog društveno-korisnog dan-noć „rada“: briši-piši imena ulica, sokaka…

Stampedo potprašilo pete, gazeć’ sve nemoćno (tj. „nepodobno“) pred sobom. Stari, istinski i iskreni vernici, koji religiju nisu nikako napuštali (bez obzira na poredak u kome žive) i u tišini, i miru dostojanstveno upražnjavali svoju veru, sada u čudu gledaju bučni desant dojučerašnjih komitetlija i komunjara8)na bogomolje. Komitetlija, koji su, onako dogmatski srezanih umova, čula i osećaja, do juče progonili autentičnu kritičku levicu, a sada krenuli da objašnjavaju vernicima šta je simvol vere i šta su sakramenti. Gledao sam jednog bliskog rođaka, kako o porodičnom slavlju, zajapuren (obilatim slavskim ićem i pićem) sriče, natuca, muca Oče Naš, a sveštenik ga gleda dobrohotno: „Ima vremena, ne žuri, ne muči se, naučićeš.“ Ako li se ko usudi da im pomene da su onomad pisali molbe „za u partiju“, da su bili članovi Partije, da su pojali hvalospeve Titu, bratstvu-jedinstvu i komunizmu… pogledaće ga jarosno od čega se ledi krv u žilama od straha, a i strepnje. No, oni tu ne staju. Za sve nedaće današnje krive su (ko drugi do) komunisti. Za ratove, uistinu jesu krive preobraćene komunjare, koje pobacaše petokrake, pa turiše na vr’ čela, kokarde, ustaško „U“, polumesec… „Pesnici ofanziva“ se okrenuše opevaniju svetaca; „teoretičari“ marksizma, prekonoć, krenuše da uzdišu u mahnitoj skribomaniji nad „paćeništvom svojih nacija upod komunističkom diktaturom“… Za konvertite Milan Kangrga ima izraz „šverceri vlastitog života“ (to je i naslov jedne od njegovih knjiga pisanih u postsocijalističkom periodu). Ti dileri svojih života žive, kaže Kangrga, šizofrenim životom. „Kad naime govorim o ‚švercerima vlastitog života‘, onda je riječ o fenomenu koji je specifičan za onaj društveni sloj koji se obično naziva inteligencijom ili čak intelektualnom elitom ove zemlje. Taj fenomen prije svega izaziva pitanje same mogućnosti izdržavanja takvog oblika i načina života, koje graniči gotovo s patološkim stanjem, reklo bi se čak s pravom psihičkom bolešću poput jedne šizofrenije (koja se definira kao ‚dvojstvo ličnosti‘), ili pak paranoje koja joj je slična po mnogočemu.“9)

Demagog F www.vectorstock.com

Ali, nije zabeleženo da su uvaženi konvertiti, šverceri, prevrtljivci… u svom uzbujalom „patriotizmu“, krenuli frontalno da junačno brane i osvajaju radna mesta za mase onih koje je antikomunistička tranzicija ostavila bez hleba. Ali, zato krkaju, utehe radi, sebi pripisane, masne sinekure partijske, profite od, čuj, biznisa… I, tako mora, jer „sada živimo u demokratiji. Dragocena pouka o tome šta potitikolozi nazivaju tranzicijom. Stare komunističke birokrate su novi evropski liberali. Nekadašnji pripadnici tajne policije postali su gangsteri. Bivši disidenti rade kao policijski špijuni. Telohranitelji su politički teoretičari. Svet, naš jugoslovenski svet, okrenuo se naglavce,“10) zapisao je Andrej Grubačić u svom prilogu za knjigu Noama Čomskog (Noam Chomsky) o Jugoslaviji i njenom sunovratu. Nije to ništa novo, davno pre Grubačića isto je zapisao, pazite sad, konvertit Gotfrid Ben (Gottfried Benn), uzdahnuvši: „Istorijski svet – besramno narastao i brzo izmakao kontroli; u časti sede debeli sa svojim naložnicama i ljubimcima; violine prosipaju najlepše zvuke pred ubice, a mrak guta bezimene žrtve i sve ubijene pokriva zavera ćutanja – ne, nema tu ničeg zbog čega bi trebalo istupiti, ničeg čemu bi se trebalo suprotstaviti, ni malom praćkom ni velikom trubom – pustite mirno neka taj žrvanj sam melje.“11) Ali, ipak dugujemo još koju reč o Gotfridu Benu. Nije on prao ruke, tj. moralno destilisao svoju prošlost. Za razliku od kovertita stereotipnih. Prao je ruke jednim drugim perilom – nije ništa, ni sebe objašnjavao. Ni opor odgovor Klausu Manu (KlausHeinrich Thomas Mann), kada ga je ovaj 33-će pozivao da napusti nacizam i svoj položaj u Pruskoj akademiji umetnosti, nam neće mnogo kazati, jer on će „poštovati sve što sam smatrao uzornim i dobrim za nemačku književnost, …izjašnjavam se za novu državu, jer je to moj narod, koji u njoj krči svoj put. Ko sam ja da se izdvajam, znam li za nešto bolje od toga – ne!… Narod znači mnogo! Moju duhovnu i materijalnu egzistenciju, moj jezik, moj život, moje ljudske odnose, ta celu sumu og mozga dugujem pre svega mom narodu. Iz njega potiču preci, u njega se vraćaju deca.“12) Poznato?! Da. Novo? Ne. Bezbroj puta rečeno (od umetnosti do trivijalne agitacije). Slažem se sa Markom Stojkićem tamo gde piše o Gotfridu Benu, niti ga zastupajući, niti ga odbacujući: „Malograđanština? Ništa novo. Svi savremeni pesnici bili su malograđani, kaže kratko i jasno Ben u knjizi Dvostruki život. Klasno gledano, da budem precizan, građanin pesnik razapet je između večitog nezadovoljstva i zajedljivosti sitne i licemerne snobovštine krupne buržoazije.“13) Da, građanstvo u svojoj utrobi nužno nosi i hrani tog parazita – malograđanina. Građanina, bez malograđanina nema. Zato u svojoj ispovednoj prozi Dvostruki život, pisanoj kada je, naizgled, sve prohujalo (posle II svetskog rata), Ben kazuje da se ništa u odnosu umetnosti i društva ne može promeniti: „Pomislite samo koliko je uvertira za Egmonta i Leonoru prohujalo kraj nekog profesionalnog političara tokom raznih otvaranja i svečanosti, a da ga nisu ni malo promenile.“14) Sledećim navodom-predviđanjem-konstatacijom, završavamo na ovom mestu sa slučajem Gotfrida Bena: „…današnja generacija nema više ništa u rukama, ni supstancu ni stil, ni obrazovanje ni znanje, ni osećanje ni težnje za formom, nema nikakve temelje – dugo će proći dok se ponovo nešto ne nađe.“15) Konvertiti, široko vam amoralno polje.

Mi, prema tome, danas živimo u višepartijskom rudimentarno tvdom desnom monoideološkom poretku. U poretku koji, u svoj svojoj „demokratičnosti“, „parlamentarnoj slobodi“ ne priznaje nikakvu legitimaciju mogućoj delatnoj levoj alternativi

Međutim, kraja još nema. „U odnosu prema vođi, precizno kaže Todor Kuljić, konvertitstvo je još trajnije i naglašenije. Ogleda se u kolebanju između oduševljenog prihvaćanja i strastvenog demoniziranja, od potpune odanosti do mržnje, od gole apologije do negiranja svakog učinka. Egzistencijalna ugroženost i pragmatizam, neobuzdane nade i razočaranja su neke od okolnosti koje mogu pomoći shvaćanju konverzije kao skoro normalnog segmenta političke kulture, a ne kao iznenadnih zaokreta, koje treba moralistički osuđivati. To što i Tito, kao žrtva osvete bivših lakeja, nije prošao bolje od srpskih kraljeva samo svjedoči o konverziji kao procesu dugog trajanja… Rušenje Titovih spomenika i masovnu osudu socijalizma kao totalitarne prošlosti prati šutnja o vlastitoj upletenosti u bivši režim. Iz ove napetosti rađaju se nove isključivosti prenaglašenog pokajanja: nova lojalnost dokazuje se žestokim demoniza­cijama socijalizma. Praćena je iskrivljenim samoshvaćanjem konvertita kao žrtava socijalizma ili unutrašnjih disidenata. Suočavanje s prošlošću događa se na javnom i društveno poželjnom ceremonijalnom planu antikomunizma. Antikomunizam je okvir novog poretka sjećanja, ali i zaborava. To je nekažnjeni prostor za pokazivanje vlastite demokratske usmjerenosti i lojalnosti novom duhu vremena, dok je na planu pojedinačne biografije suočavanje s komunističkom prošlošću ne toliko tabuizirano koliko ignorirano kao nebitan detalj biografije. I ovdje je stvorena prešutna zajednica zaborava konvertita oko gledišta da je komunistička prošlost nebitna, slučajna i prolazna epizoda koju ne treba spominjati.“16)

Otvorenu, vidljivu konverziju prve „slavne“ postsocijalitičke generacije konvertita sada i svakodnevno nasleđuju nove i nove generacije. Nove generacije političkih prevrtljivaca, za razliku od „herojskog“ prvoboračkog perioda, više ne izazivaju naročitu pažnju javnosti. Oni su normalizovali političko-partijske tezge i uveli blagosloveni sakrosanktni tržišni princip daj-dam. Čak, kažu da su ponosni posle svakog turnusa vlastite preprodaje i rasprodaje.

Valja sada ukazati i na temeljno korizivnu i dugotrajnu pojavu. Mnogo problematičnija, od tzv. „duboke države“ (omiljeni pomodarski izraz naše nebrušene desnice) je duboka provincijalizacija Srbije. I to u svim podsistemima (kulturnom, ekonomskom, političkom). U tim provincijalistvujuščim inkubatorima konvertiti nose svoja kukavičja jaja.

Sada, u zemlji slomljenih kompasa i obrisanih koordinata, treba uzeti u obzir i jedno zapažanje-objašnjenje koje daju Stiv Brus (Steve Bruce) i Stiven Jerli (Steven Yearley). Naime, bez obzira na sedamdesetogodišnju jaku kontrolu nad državnim i javnim institucijama, koju je imala, Komunistička partija u Sovjetskom Savezu nije uspela u potpunosti da privoli građane da prihvate njenu ideologiju.17) Utoliko konvertiti mogu lakše da se javno predstave kao večiti „borci“ za demokratiju, a protiv diktature. Međutim, Brus i Jerli nisu njih imali u vidu, već velike delove običnog, ćutljivog, građanstva. Uprkos istorijskom debaklu sovjetizovanog real-socijalizma, Aksel Honet (Axel Honneth), istraživač koji traga za mogućnostima „socijalne slobode“ pod pretpostavkom intersubjektivnog priznanja, smatra da se moraju ozbiljno ispitati greške klasičnog socijalizma, kako bi se dosegli prostori osavremenjenog demokratskog socijalizma, tj. alternative kapitalizmu, kao globalnom svetskom procesu. Uz to, sve ozbilnije i istinitije glasi upozorenje koje je, još tridesetih prošlog veka, izrekao Maks Horkhajmer (Max Horkheimer): „Ali ako ne želite da govorite o kapitalizmu, trebalo bi ćutati o fašizmu.“18) Da li ovo čuju konvertiti koji su trenutno apologeti kapitalizma?

Zato Honet preporučuje sledeće stanovište: „Mislim da ne možemo jednostavno da uzmemo neke delove starog socijalizma ili komunizma, pa da na tim loše rekonstruisanim tradicionalnim idejama napravimo nov pokret. Veoma me zabrinjavaju takvi pokušaji: uzmete malo Marksa, malo ekološkog pokreta i onda imate novi društveni ideal. Mislim da je potrebno jedno dublje razmatranje grešaka i zastarelosti većine ovih socijalističkih ideja.“19)

No, ovo je druga tema i važna tema, za koju naš konvertit mnogo ne mari, čak i da je (što je vrlo malo verovatno) o tome išta načuo. Ipak, bez obzira na grdne slabosti socijalizma, konvertiti, ipak, ne mogu oprati ruke od dogmatsko-socijalističkih mrlja na njima. Nego, ne treba da brinu. Sutra, sa promenom ideološke hegemonije oni će, ne časeći ni časa, potrčati u naručje novoj ideologiji. I čučnuti pokorno uz njene skute. Bez obzira na to da li se i koliko razlikuje njen vrednosni okvir od onog iz koga su, koliko juče, utekli. Za njih važe stara pravila poslušnosti, koja pominje Teodor Adorno (Theodor W. Adorno): „Isti obrazac zahvalnosti nastaje igranjem uloge ‚poručnika‘ ili funkcionisanjem na osrednjem položaju u nekoj jasno strukturisanoj hijerarhiji, gde uvek postoji neko iznad, a neko dole.“20) I ne samo to. Kultura podređenosti i nadređenosti ima delosežne negativne i opasne konsekvence: „Kompleks moći neposredno je povezan sa određenim aspektima etnocentrizma. Pojedinac, koji misli o najvećem broju međuljudskih odnosa kao odnosu jakih prema slabima, verovatno će primeniti ove kategorije u poimanju svoje grupe i spoljnih grupa, npr. izmišljanjem ‚superiornih‘ i ‚inferiornih rasa‘. A jedan, od psihološki, najjednostavnijih načina za postizanje osećaja superiornosti je tvrdnja o pripadnosti određenoj ‚rasi‘.“21)

Na koncu, preporuka iz knjige članaka Maksima Gorkog (Maksim Gorьkiй), objavljenih u časopisu „Novi život“ („Novaя Žiznь“) u periodu 1917-1918. Da li je bilo neugodno objavljivanje ove zbirke članaka šezdesetih i sedamdesetih minulog veka u Sovjetskom Savezu, autoru ovih redova nije poznato. Bilo kako bilo, knjiga je objavljena 1971. u inostranstvu. Evo šta kaže Gorki: „Ali ipak, bacajući jedan drugom tako nehajno optužbe za verolomnost, izdaju, koristoljublje, licemerje, očigledno predstavljate svu Rusiju kao zemlju u kojoj žive potpuno nepošteni i zli ljudi, a i vi ste, konačno, takođe Rusi.“22) Važi to i za nas? I nisu svi ljudi ovde postrojeni u konvertitske ešelone.

Beleške

[1]) Redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

2) Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo, Srpska akademija nauka i umetnosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000, str. 410.

3)Isto.

4) Branko Lazarević, Senke osnova, u: Branko Lazarević, Sabrana dela, knj. 4, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005, str. 63.

5)Isto. str. 64.

6) Božidar Jakšić, Praxis – Mišljenje kao diverzija, Službeni glasnik, Beograd, 2012, str. 188.

7) Adam Mihnjik, intervju za TV B92, Beograd. Razgovor vodio Veran Matić. Dostupno na: http://www.b92.net/intervju/2002/print-mihnjik.htm. Preuzeto: 14. 6. 2020.

8) Pojmom „komunjara“ označavamo one dogmatske, ortodoksne članove SKJ, koji jesu konvertiti iz utilitarnih razloga, te su sada „ubeđeni“ „antikomunisti“. U našem pojmovnom poretku, malobrojni komunisti, levičari ne baštine pogrdan naziv „komunjara“, koji, uzgred, nije skovan tek u postsocijalističko vreme. Njegovo postojanje je trajnije.

9) Milan Kangrga, Šverceri vlastitog života.Refleksije o hrvatskoj političkoj kulturi i duhovnosti, Republioka, Beograd, 2001, str. 87.

10) Andrej Grubačić, Ostati Jugosloven, u: Noam Čomski, Jugoslavija: Mir, rat i raspad, priredio Davor Džalto, Samizdat Samizdat B92, Beograd, 2018, str. 14.

11) Gotfrid Ben, Dvostruki život, Svetovi, Novi Sad, 1991, str. 71.

12)Isto, str. 16-18.

13) Marko Stojkić, Gotfrid Ben, građanin pesnik, „Bookvar“, magazin za promociju čitanja, 4/2003, str. 53-54. Dostupno na: www.bookvar.rs. Preuzeto: 18. 6. 2020.

14) Gotfrid Ben, Navedeno delo, str. 104.

15)Isto, str. 96.

16) Todor Kuljić, Monumentalizacija srpske monarhije: o suvremenim debatama oko restauracije monarhije u Srbiji, Časopis za suvremenu povijest, Zagreb, 2/2005, str. 367-368.

17) Šire u: Steve Bruce and Steven Yearley, The Sage Dictionary of Sociology, odrednica: Mass Media, SAGE Publications, London, Thousand Oaks, New Delhi, 2006.

18) Max Horkhekner, Die Juden und Europa, »Zeitschrift für Sozialforschung« (»Studies in Philosophy and Social Science«), New York, VIII/1939-1940, str. 115.

19) Aksel Honet, Nešto je od samog početka bilo pogrešno u socijalističkom pokretu, intervju sa Akselom Honetom. Razgovor vodili Srđan Prodanović i Marjan Ivković, Danas, Beograd, 30. 6. 2019.

20) Theodor W. Adorno et al, The Authoritarian Personality, Harper, New York, 1950, str. 238.

21)Isto.

22) Maksim Gorьkiй, Nesvoevremennыe Mыsli, (»Novaя Žiznь«, № 198, 10 (23) dekabrя 1917 g.), Editions de la Seine, Paris, 1971, str. 128.

Literatura

Adorno, Theodor W. et al, The Authoritarian Personality, Harper, New York, 1950.

Ben, Gotfrid, Dvostruki život, Svetovi, Novi Sad, 1991.

Bruce, Steve and Yearley, Steven, The Sage Dictionary of Sociology, odrednica: Mass Media, SAGE Publications, London, Thousand Oaks, New Delhi, 2006.

Cvijić, Jovan, Balkansko poluostrvo, Srpska akademija nauka i umetnosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000.

Gorьkiй, Maksim, Nesvoevremennыe Mыsli, (»Novaя Žiznь«, № 198, 10 (23) dekabrя 1917 g.), Editions de la Seine, Paris, 1971.

Grubačić, Andrej, Ostati Jugosloven, u: Noam Čomski, Jugoslavija: Mir, rat i raspad, priredio Davor Džalto, Samizdat Samizdat B92, Beograd.

Honet, Aksel, Nešto je od samog početka bilo pogrešno u socijalističkom pokretu, (intervju sa Akselom Honetom. Razgovor vodili Srđan Prodanović i Marjan Ivković), Danas, Beograd, 30. 6. 2019.

Horkhekner, Max, Die Juden und Europa, »Zeitschrift für Sozialforschung« (»Studies in Philosophy and Social Science«), New York, VIII/1939-1940.

Jakšić, Božidar, Praxis – Mišljenje kao diverzija, Službeni glasnik, Beograd, 2012.

Kangrga, Milan, Šverceri vlastitog života.Refleksije o hrvatskoj političkoj kulturi i duhovnosti, Republioka, Beograd, 2001.

Kuljić, Todor, Monumentalizacija srpske monarhije: o suvremenim debatama oko restauracije monarhije u Srbiji, Časopis za suvremenu povijest, Zagreb, 2/2005.

Lazarević, Branko, Senke osnova, u: Branko Lazarević, Sabrana dela, knj. 4, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005.

Mihnjik, Adam, (intervju za TV B92, Beograd. Razgovor vodio Veran Matić). Dostupno na: http://www.b92.net/intervju/2002/print-mihnjik.htm. Preuzeto: 14. 6. 2020.

Stojkić, Marko, Gotfrid Ben, građanin pesnik, „Bookvar“, magazin za promociju čitanja, 4/2003, str. 53-54. Dostupno na: www.bookvar.rs. Preuzeto: 18. 6. 2020.

dr Đokica Jovanović
redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji|djole@ni.ac.rs

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here