Lament nad ćutnjom i usamljenim usklicima

7/11/2019. Novi Magazin Beograd BROJ 445

0
448

Ima bitaka koje nije sramota izgubiti, ali je sramota ne započeti ih! Na pisanje ovog teksta inspirisali su me razgovori o sociologiji koje vodim sa svojom kćerkom Jelenom, studentkinjom sociologije. Redovi koji slede su i očevo pismo kćeri

Ne verujem u usud, ni u sudbinu, ni u ukletost, ali belodano je da su, bar dva veka unazad, žitelji Srbije uvereni znaju šta neće i šta hoće. No, ne znamo kako da se otresemo onoga što ne želimo i kako da se dokopamo onoga što hoćemo. Dakako, odnosi se ovo na ogromnu većinu populusa, kome i sâm pripadam.

Naravno, nisu to raskoli i dileme koje more samo ljude ovog podneblja. Ali, i drugi, i mi se bavimo svojim jadom. U opštem pogledu sve je to znao i predvideo Piter Brojgel Stariji (1525/1530-1569), za koga kažu da je bio flamansko-holandski renesansni slikar. Nama je, u ovom času, eto, on zapao u oko. Bio je to veliki slikar i dobar čovek, kako kaže učeni i zaboravljeni istoričar umetnosti Eli For (1873-1937). Pre no se vratim Brojgelu Starijem, neka mi bude dozvoljeno da iz zaborava iznesem reminiscenciju na misao Eli Fora iz njegove petotomne Povijesti umjetnosti. Dakle, da bi ljudi doživeli vreme svoje stvaralačke snage, koja će im stvoriti iluziju o sreći „s onu stranu groba“, generacije pre toga „ostaju tupo nepokretne u odvratnoj poslušnosti, koja podržava najvulgarnije fatamorgane sreće ili najsumorniji privid tuge, dok nekoliko strastvenih srdaca prihvaća beznadnu patnju, prikupljajući raspršene oblike i neuhvatljive žagore i pripremajući na taj način ponovni dolazak čuda“. Ovaj zaključak umnog E. Fora, kao da ima univerzalni značaj. Da ne znamo autora, slobodno bismo mogli zaključiti da je ovo pisano perom nekog našeg balkanskog savremenika.

Piter Brojgel Stariji, O slepcima (1568)

A sad, okrenimo se ka Brojgelu Starijem. Iskazao je svoju misao snažnim i uznemirujućim rukopisom slikarskih simbola iz kojih izdvajamo njegovu alegoriju o slepilu kojim se besprigovorno gleda u neporecivu nadu u „istinu“ o obećavajućoj budućnosti. Valja se osvrnuti na njegovu sliku O slepcima (1568). I nama je Brojgel, ovom slikom, našu stvarnost predstavio, kako kaže E. For, kao: „ravnodušan krajolik, nemoćan lanac ljudi praznih očnih šupljina na licima uzdignutim prema nebu, ljudî, koji posrću u potpunom mraku udesa i razuma“.

PESMA ZABLUDA: Podučava nas Brojgel da se u ljudskom društvu, osim vlastodršcima i samozvancima, suncem obasjan krajolik javlja samo u nadi. Večitoj. Pa, isto je izrekao moj omiljeni Branko Miljković (rođen u Zaplanjskom kraju [1934-1961], onkraj Niša, u kome su rođeni i svi moji, meni znani, preci-seljaci): „Najlepše pevaju zablude. 0, vali, / I Rimuje se more! Tad smo na žal pali“ (u: Lauda). Pa u drugoj pesmi dodaje, iz dna duše sužanjske, pečalne stihove: „Ja prihvatam veliku misao budućih poetika: / jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik / ja primam na sebe osudu propevale gomile / ko ne ume da sluša pesmu slušače oluju / ali: / hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj (kurzivi – moji)“ (u: Poeziju će svi pisati).

Svedočenje o Karađorđu

I tako, do, recimo, većma zaboravljenog istorika, sudije i političara našeg Lazara Arsenijevića Batalake (1793-1869). Iako je posle propasti ustanka (1813) izbegao iz Srbije, Batalaka, koji je bio bliski saradnik i poštovalac ustaničkih vođa (Karađorđe, Jakov Nenadović i još mnogi drugi), nije se libio da, bez straha, svedoči i o Karađorđevoj prekoj naravi, koja je umela i nepravedna biti: „Osim toga što je kazano da je Karađorđe veliki štedljivac i tvrdica bio…, on nije opraštao nikad nikome koji se usudio u njegovo što dirnuti, ili oduzeti mu, mada bi to i iz neznanja učinjeno bilo, kao što je slučaj koji ću navesti. Kad se Beograd osvoji… i Karađorđe jedan komad čiste zemlje na Vračaru zauzme…, ali niti ju je orao ni sejao. S ranog proleća 1808. godine, koje iz niševačkog a koje iz leskovačkog pašaluka prebeglo je ovamo u Srbiju više familija bugarskih između kojih, a osobito niševljana, veća čast naseli se u Beogradu i oko Beograda. Jedan od ovih naseljenika, kom prispe vreme sejanju kukuruza izađe u Vračar da razgleda i nađe gdi bi i on mogao što kukuruza, …posejati, nesrećom njegovom on naiđe na… zemlju Karađorđevu, pa našavši je pustu i nepooranu, jedan deo od nje sa ženom svojom, motikom prekopa i nešto malo kukuruza zaseja. Kad ovi kukuruzi za prašenje i okopavanje prispedu, onda ovaj siromašak sa ženom i decom, koja su još sitna i nedorasla bila, iziđe na njivu da svoje kukuruze okopa. Ali u to se vreme i Karađorđe, …dolazeći u Beograd, i prelazeći preko Vračara, ugleda gdi neko na njegovoj zemlji kukuruze okopava, pa kad u Beograd, u konak svoj dođe, a on upita Stefana Jeftića, kuma i upravitelja dvora njegovog: ‚Kojekude kume Stevo, a ko je onu moju njivu zasejao kukuruzom, i sad ga, …praši‘. Pomenuti Stevan, koji je vrlo dobro poznavao narav Karađorđevu, umesto da postupak onog siromaška opravda, …da nigdi ništa nema, da nije znao da je ono Gospodareva zemlja, i da ga treba ostaviti da siroma uradi taj kukuruz i da ga obere, jer drukčije neće imati čim izraniti ni sebe ni svoje petoro-šestoro dece, a zemlja će i posle toga svakojako vaša biti… i Karađorđe bi sa ovakvim odgovorom, možda, zadovoljio se i ne bi ulazio u onakav greh, kakav sleduje, ali on mu odgovori: ‚E, šta ću da radim Gospodaru kad ovde niti se ko koga boji, niti ko koga sluša, nego svaki radi što oće i kako je njemu drago.‘ Ovakav odgovor Stevin dovoljan je bio da razjari Karađorđa, i Karađorđe odma uzjaši na konja te na višeupomenutu svoju njivu, pa onog nesrećnog siromaška pištoljem po sredi. Uto stane žene i dece vriska i jauk, a on onda i ženu sabljom iseče!!! Šestoro nejake u krajnjem ubožestvu, bez oca i majke, bez krova i korice leba, ostalo je dece. Strašan greh, neoprostitelan greh“ (u: O rođenju, životu, svojstvima duševnim i tjelesnim, i priključenijima Đorđa Petrovića Crnog Đorđa [Kara-Đorđa]).

Radoje Domanović

Pa tako, sve nadalje do našeg Radoja Domanovića (1873-1908) i ovih naših vremena u kojima amoralni i neprosvećeni vladari i njihove, ničemu valjanom naučene, svite i svojte, pod pretnjom nasiljem, bacanjem u tamnice, larmaju „samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda!“ nama, brojgelovsko-domanovićevskim, slepcima, koji ne smemo, a još manje želimo i umemo, da progledamo. No, čekamo, bezvoljno i uplašeno, obećano „čudo“, čak i od onih koji su pretendenti na neograničenu političku vladavinu i besramno gazdovanje.

Nijedna revolucija, od francuske, pa nadalje, nije sobom donela odgovor na teško moralno i odsudno pitanje pravednosti – koliki teror je nužan da bi se ostvario san o jednakosti, bratstvu i slobodi?

Ovu nedoumicu o vlasništvu nad svima stvarima, od istine i do profanih dobara, je davno još, u postvedskoj kulturi, šest vekova pre Hrista, razrešio budizam preko učenja Sidarte Gautame Bude (oko 566. p.n.e. do 486. p.n.e.), tako što je pokazao da je, bez razložnog umovanja, svaka strašna nedoumica nerazrešiva. O tome je pisao, još jedan značajan, a zatomljeni mislilac Čedomil Veljačić (1915-1997). A ko je bio Čedomil Veljačić? Smatramo da na njega, ukratko, treba podsetiti našu javnost. Bio je profesor filozofije u Zagrebu, diplomata i pesnik. Predavao je filozofiju Istoka. Ali, njegov predmet je bio neobavezan i ostao je bez studenata. Godine 1963. je otišao u Indiju i predavao filozofiju na više univerziteta. A onda se (1966) povlači u Šri Lanku i pristupa budističkom teravadskom prosjačkom redu i uzima ime Bhikkhu (monah, prosjak) Nana-jiivako (onaj koji živi znanje), predajući se meditativnoj praksi. Sve vreme je mnogo pisao i objavljivao svoje knjige i tekstove u jugoslovenskoj i međunarodnoj akademskoj javnosti. Nikada se nije vratio u Jugoslaviju, te ni u, od nje, osamostaljenu Hrvatsku. Zbog građanskog rata je napustio Šri Lanku, prihvativši poziv svoje kćeri Snježane Veljačić-Akpinar (1941-), profesorke orijentalistike na univerzitetu u Berkliju (Budistički univerzitet Dharma Realm). Poslednje godine života (od 1989) je proveo u mahauanskom manastiru Gradu Deset hiljada Buda u Kaliforniji. Tamo je u miru preminuo 28. 12. 1997.

Evo malog izvoda iz Veljačićeve knjige Budizam, u kojoj, navodeći izvod iz jednog starog teksta (Razgovor s Ćaṅkījem) želi da kaže da nikada i niko nije bio jedini vlasnik istine, te da niko i nikada ne zaslužuje da bude vlasnik nad ljudskim bićima. On tu donosi razgovor šesnaestogodišnjeg mladića Kāpaţhika, koji je, iako mlad, bio vrlo učen, s znamenitim isposnikom Gótamom. Mladića je interesovalo da li brāhmani, koji tvrde da znaju prve i poslednje istine o svetu, to uistinu znaju. Te je o tome i pitao Blaženog Gótama. Razgovor je ovako tekao:

„– Šta ima da kaže gospodin Gótamo o svetim himnama starih brāhmana koje se predajom prenose sa pokoljenja na pokoljenje…, a o kojima brāhmani imaju jednodušno mišljenje: ‚Samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda‘?

– Ali, Bhāradvāđo, ima li među svim tim brāhmanima i jedan jedini koji može reći: ‚Ja to znam, ja to uviđam: samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda‘?

– Nema, gospodine Gótamo!

Čedomil Veljačić

– A ima li, Bhāradvāđo, barem jedan brāhmanski učitelj ili učiteljev učitelj, sve do sedmog učiteljskog pokoljenja, koji može reći: ‚Ja to znam, ja to uviđam: samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda‘?

– Nema, gospodine Gótamo!

– A oni, Bhāradvāđo, koji su u davnim vremenima bili brāhmanski mudraci, autori svetih himni i njihovi prenositelji, čije stare himne, onako kako su ih oni pjevali, predavali i usklađivali, brāhmani još i danas pjevaju i recituju – recitujući ono što je već izrecitovano, izričući ono što je već izrečeno – jesu li barem ti (prvobitni autori),…tvrdili: ‚Ja to znam, ja to uviđam: samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda‘?

– Prema tome, Bhāradvāđo, među svim tim brāhmanima nema nijednog brāhmana, nijednog brāhmanskog učitelja ili učiteljevog učitelja, sve do sedmog učiteljskog pokoljenja, koji može reći: ‚Ja to znam, ja to uviđam: samo je ovo istina, a sve ostalo je zabluda.‘ A ni oni koji su u davnim vremenima bili brāhmanski mudraci, autori svetih himni i njihovi prenositelji… takođe nisu to o sebi tvrdili. Sve to, Bhāradvāđo, liči na povorku slijepaca koji se drže jedan drugog, a da ni prvi, ni srednji, ni posljednji ne vidi ništa. Isto mi se tako i slijed brāhmanskih govora čini kao povorka slijepaca. Ne čini li ti se, Bhāradvāđo, da odatle proizlazi da je brāhmanska vjera bez osnova?“
– Nisu, gospodine Gótamo!

Filip Višnjić

DOBA BEZ RAZUMA: Da, misao gospodina Gótame je milenijumima, verovatno, teško poreciva. Da, ali samo u ravni bezinteresnog mišljenja. I stoga je neprocenjivo dragocena i to, upravo zato, što buduće naraštaje, do današnjeg dana, uglavnom, nije uspela da poduči spokoju i miru sa sobom i svetom. Nego, ima jedan nasilniji zakon, koji neumitno obitava u ravni ljudskih htenja i strasti – i zato nikada 2 i 2 nisu ni približno 4, jer društvo grčevito počiva na interesnoj interpretaciji znanja. Evo, dakle, preumnom gospodinu Gótami mogu sučelice da stavim jedan običan, a uticajniji, politički iskaz Ajvora Robertsa (1946-), bivšeg britanskog ambasadora u Jugoslaviji: „Na Balkanu vekovi ne prolaze jedan za drugim, nego traju istovremeno.“ Ili, gledano ideološki, sa stanovišta kulture ili konstitutivnog mita (koji skoro sve zajednice u svetu neguju), uvek iznova reinterpretirana prošlost se nikada ne završava, kako kaže Benedikt Anderson (1936-2015) u: Imagined Communities: Reflections on the Origin and Spread of Nationalism. Ona je skup mnogih večnih zbivanja-početaka. Kosovski boj počinje svakog dana iznova. Buna na dahije, takođe. Slepi Filip Višnjić (1767-1834) bez prestanka ispevava slavnu ustaničku epiku… Dakako, prošlost i mit mogu da oplemene naše postojanje. Ali, isto tako, mogu i da ga obesmisle, kada ih izgovaraju demagozi i ideološki opsenari, čime nam dokidaju sadašnjost i pravo na budućnost. Čujmo stoga, na ovom mestu i Karla Marksa (1818-1883): „Tradicija svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora mozak živih“ (u: Osamnaesti brimer Louis-a Bonaparte).

Živimo opet u predrevolucionarno, kontrarevocionarno doba. Naše doba je sve više nalik onom pre rođenja prosvetiteljstva i francuske revolucije, koje je uzelo razum, sumnju, dokaz i, ono što je najbolnije, uteralo je strah u kosti prvom staležu, uzevši jednakost među ljudima  za vrhovno dobro. Zaboravili smo, u pravu je Imanuel Valerštajn (1930-): „Francuska revolucija nije bila izolovan događaj. O njoj se pre može govoriti kao o oku uragana (kurziv – moj). Ona je (pre i posle) bila omeđena dekolonizacijom Amerike… Francuska revolucija je podstakla borbu za oslobođenje raznih vrsta kao i nacionalizme širom Evrope i na njenim rubovima – od Irske do Rusije i od Španije do Egipta. To je postignuto ne samo buđenjem simpatija u tim zemljama za francuska revolucionarna učenja, nego i izazivanjem reakcija protiv francuskog (tj. napoleonovskog) imperijalizma, vođenog u ime tih istih učenja“ (u: Posle liberalizma).

Uprkos konačnosti svake slobode, samo brutalnim nepoverenjem i drskim i slobodnim umovanjem mogu se vlasnicima “konačne” i “obećavajuće” “istine”, vlasteli od svake sorte, dakle, oduzeti samovoljna komanda i samoproklamovano pravo na nasilje!

Tek ovlašno poznavanje prilika u predrevolucionarnoj Francuskoj (i ne samo u njoj), pred kraj 18. veka, može da dočara čemernu sliku današnje stvarnosti (ne samo kod nas). A, Patrik Giri (1948-) upozorava da je u Poljskoj isključivo pravo na baštinjenje „nacionalne“ svesti polagalo plemstvo (šljahta), koje nije imalo skoro nikakvu svest o zajedničkom poreklu sa seljaštvom (u: The Myth of nations – The medieval origins of Europa). Slično kaže i naš, možebiti, prvi sociolog, Vuk S. Karadžić (1787-1864): „Ono malo varošana i građana sjede među Turcima, drukčije se od naroda nose i žive, i s njim se ne miješaju ni u kakijem narodnijem poslovima; zato se među narod gotovo i ne broje (kurziv – moj)“ (u: Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona). Docnije će Vuk istu tvrdnju izreći na još eksplicitniji način: „Narod srpski nema drugi ljudi osim seljaka. Ono malo Srba, što žive po varošima kao trgovci… i majstori…, zovu se varošani; i budući da se turski nose i po turskom običaju žive, a uz bune i ratove ili se zatvore s Turcima u gradove, ili s novcima bježe u Njemačku; zato oni ne samo što se ne broje među narod srpski (kurziv – moj), nego ji još i narod prezire“ (u: Geografičesko-statističesko opisanije Srbije).

Danas iznova dobijamo „odgovore“ na bolna društvena pitanja koja daju, neumoljivo pretećim tonom, vladari i neki sveštenici. Ti „odgovori“ su, po svojoj naravi, sakralizacija dubokog međuklasnog ambisa. Ambisa, koji kopaju povlašćeni, pa, hipokrizijom peru savest tzv. dobročinstvom. A o tome je, tačnije od svih salonskih i kancelarijskih „humanista“, rekao Dragiša Lapčević (1867–1939): „Milosrđe je produkat jedne društvene forme koja je krajnje nemilosrdna prema rodu čovečjem; ono ima za cilj: prikrivanje i pokrivanje oštrih klasnih suprotnosti koje u svojoj utrobi nosi današnji društveni poredak“ (u: Rat i Srpska Socijalna Demokratija).

Revolucijama su obespravljeni rušili stare nepravedne režime. Ali, ni jedna revolucija, od francuske, pa nadalje, nije sobom donela odgovor na teško moralno i odsudno pitanje pravednosti – koliki teror je nužan da bi se ostvario san o jednakosti, bratstvu i slobodi? Ili, pojednostavimo. Jedina istinska revolucija, zasnovana na pravednosti (povratkom izneverenog ideala francuske revolucije) će biti ona bez krvi, a da, istovremeno ne zabasa u ćorsokake i mrtvaje savemene socijaldemokratije, već korodiranog „trećeg puta“, otuđenog i ispraznog parlamentarizma…, pa da pomenem i, ne bez izvesne zluradosti, danas prokaženog Vladimira Iljiča Lenjina (1870-1924): „Pogledajte bilo koju parlamentarnu zemlju, od Amerike do Švajcarske, od Francuske do Engleske, do Norveške i tako dalje: pravi ‚državni‘ posao obavljaju iza kulisa odeljenja, kancelarije, štabovi. A u parlamentima se samo brblja sa naročitim ciljem da se veliča ‚prosta gomila‘“ (u: Gosudarstvo i revolюciя).  No, ipak i ipak, ne zaboravimo: Veliki borbeni ideali vrhune u ubijanju tuđe dece. Bivalo je da revolucionarna borba završi i bez krvi (?), poput Slavne revolucije („revolucije bez krvi“) u Engleskoj krajem 17. veka. Ali, ovo je tema za drugu raspravu.

SMISAO KIČA: To pitanje pravednosti, koje je, suštinski, pitanje o istinitosti znanja i čina, podrazumeva suočavanje sa modernom i njenim opakim derivatima: multinaciolani kapital, nacišovinizam, neokolonijalizam, zamor i bezvoljnost za frontalni otpor gladnih i onih na dalekoj periferiji od metropola… Ovim nevoljama ubitačnu propagandu vrši kič-kultura, koja hrpimice stvara od ljudi kičlije. Ne zavaravajmo se, kičlija doživljava kič dublje i autentičnije, nego esteta estesko, nego naučnik teorijsko, nego filozof filozofsko… Kič – večito istinsko. Esteta, naučnik, filozof…, svaki čovek, onda kada stvaraju to čine u nespokoju, strepnji i sumnji. Kičlija živi svoj okamenjeni egoizam – presrećan u svojoj večitoj beživotnosti. Evo u čemu kičlija nalazi smisao nad svim smislovima – u spoju propagande i mediokritetske zabave je najstrašnije i neuništivo kulturno nasleđe nacizma (inspirator: Jozef Gebels). Dobro kaže Alber Kami (1913-1960), obraćajući se nacističkim propagandistima 1943: „Kod vas su i bogovi mobilisani. Jer vaša glupost nije bez predznanja. Vi nikad niste znali za šta se treba opredeliti ali znate šta treba uništiti“ (u: Pisma nemačkom prijatelju, Drugo pismo). Ogromna deponija ružičasto-hepijevskih kič-medija je neuporedivo silnija u oblikovanju uverenja no sva dela stvaralačke kulture, nastale u toku vascele ljudske istorije. Ne zavaravajmo se, opet, u samozavaravajućoj nadi, da je jedno od najvažnijih pozvanja vlasti kultivisanje društva. Ne, svaka vlast hoće da bude, povrh svega, reprezentacija kičlija. I svaka vlast pomodri od mučnine ako se, kojim retkim slučajem, suoči sa važnom rečenicom Žan-Žaka Rusoa (1712-1778), pod uslovom da je uopšte shvati: „Stvoriti vladavinu za narod svakako je korisna stvar, no znam još jednu korisniju – odgojiti naciju za vladavinu“ (u: Nacrt ustava za Korziku).

Napisah ovo u skromnoj nameri da podsetim čitaoca da je jedna i jedina najveća vrednost jednakost ljudi, koje ne može biti bez priznavanja jednakovrednosti svih. Inače, samo pod opasačem i u stroju obezličenih podanika jedne vladavine i jedne (kao jedine) samouzdignute i preteće „istine“ – mnogi su se uplašeno i bezvoljno, pod neupitnim autoritetom, odbacivši sebe i zaboravivši sebe, zbili u istovetnost, podudarnost, jednoobraznost – pristali su da budu homogeno isti istijati. Jedna komanda – jedan „duh“.

Na koncu, Ima li izlaza? Ima i to vrlo prostog. Ali, nikako dugotrajnog, ponajmanje, večnog. Ipak i uprkos konačnosti svake slobode, samo brutalnim nepoverenjem i drskim i slobodnim umovanjem se mogu vlasnicima „konačne“ i „obećavajuće“ „istine“, vlasteli od svake sorte dakle, oduzeti samovoljna komanda i samoproklamovano pravo na nasilje!

Ako ćemo pravo, ne budimo naivni. Trajaće to doba (ako ga ikada bude bilo) i jakih, i slobodnih i umnih ljudi sve dok priznaju, prihvate, pojavu nekog novog samozvanog profete. E, u tome je svekolika nevolja – u raznoraznim memljivim zapećcima su šćućureni demagozi, populisti spremni na šunjanje među ljude, poput svakog lešinara, vični samo jednoj stvari – da brbljanjem, uprazno samouvereni, obećavaju da su vični i moćni da sagrade ovozemaljski Edenski vrt. Znaju oni da požuda i samoljublje, neretko, lako mogu da nagrizaju i snagu i um. I tako iznova društvu za vrat zaskače neka nova oligarhija. E, tu i u takvom (ne)vremenu, uzjogunjeno samouvereni (što je odlika slabašnih, uplašenih i nemoćnih) mi danas živimo slaveći „veličajne“ demagoge naše. Vlastodršca sa trona, konačno i po pravilu, ne skidaju hrabri (ukoliko ga ne utamniče ili ubiju), već uplašeni, kad strah pred budućnošću nadvada strah od kazne.

A, onda, opet sve iznova. Eto, to je istorija.

Lukas van Lajden, Prosjaci (1509)

I, kao epilog, opet umetnikova alegorija (Van Lajdenovi Prosjaci, 1509). Sa samo jednom rečenicom-komentarom. Lukas van Lajden (1489/94-1533) nam kaže da je najčovečniji akt solidarsti samo ona solidarnost kada se, makar najmanji, imetak (čanak sirotinjske čorbe) podeli sa sapatnikom.

dr Đokica Jovanović
redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji|djole@ni.ac.rs

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here