Makijaveli o vladaru i narodu

Nikolo Makijaveli, Vladalac.

0
70

Zato, da bi ovaj deo dobro razumeli, treba videti jesu li nosioci novih ideja samostalni ili su zavisni od drugih, kad hoće nešto da izvedu, moraju li moliti ili pribegavati prinudi. U prvom slučaju, uvek loše prolaze i ništa ne ostvare, ali kada je sve u njihovim rukama i kad su u mogućnosti da pribegnu prinudi, retko propadaju. Zato su svi naoružani proroci pobedili, a nenaoružani propali, jer mnogo je razloga i teškoća do uspeha, a narod je po prirodi kolebljiv, pa ga je lako u nešto ubediti, ali ga je teško učvrstiti u tom ubeđenju. Zato se treba tako postaviti da narod, kada više ne bude verovao, može prisiliti da veruje. Mojsije, Kir, Tezej i Romul ne bi uopšte mogli privoleti ljude da dugo poštuju njihove odredbe da su bili nenaoružani, kao što se u naše vreme desilo fratru Đirolamu Savanaroli, koji je propao kada je pokušao donošenje novih zakona, čim je masa prestala da mu veruje, a nije imao načina da natera one koji su verovali da istraju niti da nevernike primora da mu veruju. Ovi nosioci novih ideja, sukobljavaju se sa velikim teškoćama, na putu ih vrebaju sve moguće opasnosti i oni im mogu odoleti samo ako se neustrašivo suoče s njima. A kada ih savladaju i počnu da stiču poštovanje, smaknuvši one koji su zavidni, postaju moćni, bezbedni, uvaženi i srećni. Ovim velikim primerima hoću da dodam skromniji, ali koji će biti u izvesnoj vezi sa prethodnima i koji će zameniti sve ostale slične primere. Reč je o Hijeronimu Sirakužaninu, koji se od malog čoveka uzdigao do gospodara Sirakuze, a zahvalan samo srećnim okolnostima jer su ga Sirakužani, pošto su bili potlačeni, izabrali za svoga vođu. Istakao se na tom položaju i zaslužio da im postane vladalac. On se još kao bezimeni skromni čovek, odlikovao takvim osobinama i vrlinama da su istoričari o njemu pisali „quod nihil illi deerat ad regnandum praete regnum“. Sirakužanin je raspustio postojeću vojsku i stvorio novu, prekinuo stara prijateljstva, zasnovao nova i okružio se odanim prijateljima i vojnicima, na tim temeljima mogao je graditi svaku građevinu. Mnogo truda ga je stajalo da vlast osvoji, a malo da je zadrži.

***

Samovlašće dolazi od naroda ili od velikaša, kako ko iskoristi priliku. Kada velikaši nisu više u stanju da se opiru narodu, oni podrže jednog između njih, izabreru ga za vladaoca da bi, zaklonjeni iza njega, mogli da zadovolje svoje težnje. Narod, kad vidi da se ne može odupreti velikašima, ustupa vlast jednom iz svojih redova i postavlja ga za vladaoca, da bi ih štitio. Onaj koji preuzima vlast uz pomoć velikaša teže se održi nego kada preuzima vlast voljom naroda, jer je okružen mnogima koji smatraju da su mu ravni, ne može da im zapoveda niti da postupa sa njima po svojoj volji. Onaj koga narod dovede na vlast, sam zapoveda i okružen je malim brojem ljudi koji ne žele da ga slušaju ili takvih oko njega uopšte nema. Osim toga, ne može čestito poštujući prava drugih, zadovoljiti velikaše, već samo narod, jer su težnje naroda časnije od težnji velikaša, jer ovi žele da ugnjetavaju, a narod da ne bude ugnjetavan. Dalje, vladalac nikad ne može da se obezbedi od nezadovoljnog naroda, jer je mnogobrojan, a velikaša je malo i od njih se može osigurati. Najgore što vladalac može da očekuje od naroda koji ga ne trpi, je da mu okrene leđa. A od velikaša koji ga ne podnose, ima da se plaši, ne samo da će mu okrenuti leđa, već i da će ustati protiv njega, utoliko pre što su pronicljiviji i lukaviji pa žure da se osiguraju, pokušavajući da se dodvore onome za koga se nadaju da će izići kao pobednik. Vladalac je prinuđen da živi uvek sa istim narodom, ali ne i sa istim velikašima, koje može uzdići ili svrgnuti svakoga dana, oduzeti ili dati vlast, prema sopstvenom nahođenju i moći.

***

Neka niko mome mišljenju ne suprotstavlja onu otrcanu poslovicu da ko zida na narodu, podiže na blatu, jer to važi samo kada na njemu podiže temelj običan građanin koji se uljuljkuje nadom da će ga narod izvući od neprijatelja ili dostojanstvenika. U tom slučaju najčešće se prevario, kao braća Grasi u Rimu i gospar Đorđo Skali u Firenci. Ali ako vladalac ume da zapoveda i ako je hrabar i ne preza pred teškoćama, ume da održi duh naroda, neće se pokajati što je na narodu podigao temelje vlasti.

***

Jedno od najmoćnijih sredstava kojim vladalac raspolaže protiv zavera je sposobnost da se sačuva od mržnje i prezira mase, jer zaverenici obično veruju da će zadovoljiti narod ako smaknu vladaoca. Naprotiv, kada dođu do zaključka da bi smrt vladaoca mogla narod pogoditi, nikad se ne usuđuju da se upuste u poduhvat sa bezbroj teškoća. Iz iskustva znamo da je zavera bilo mnogo, a da ih je malo uspelo, jer zaverenik ne može da opstane sam, a može da se udruži samo sa očigledno nezadovoljnim ljudima. Ako si nekom ko je nezadovoljan otkrio svoje namere, pružio si mu mogućnost da se pretvori u zadovoljnog, jer ako te izda može se nadati koristi.

***

Narod voli mir, pa i miroljubive vladaoce, a vojnici vole vladaoca ratničkog duha, bezočnog, svirepog i gramzivog, zato da bi imali dvostruko veću platu i zadovoljili svoju lakomost i svirepost. Tako se dešavalo da uvek propadnu carevi koji svojom prirodom i svojom veštinom nisu mogli steći ugled, da bi i jedne i druge držali na uzdi. A kako je većina vladalaca, a naročito onih koji su od običnih građana dolazili na vladarski presto, znala kako je teško zadovoljiti obe strane, stavljala se na stranu vojnika, ne mareći mnogo što će time uvrediti narod.

***

Zato je vladalac koji želi da sačuva svoju državu primoran da ne bude dobar, jer kada je sloj koji ti je potreban, bilo narod, vojnici ili velikaši, pokvaren, da bi ga zadovoljio, moraš da se povinuješ njegovim ćudima i ne smeš da činiš dobra dela, jer ti to samo šteti.

***

Ali, zaključujući ovaj razgovor, rekao bih da današnji vladaoci ne osećaju veliku potrebu da zadovolje vojnike, iako nikad nije loše prema njima imati obzira, to nije ništa strašno, pošto nijedan od vladalaca nema vojsku koja je istovremeno srasla sa vladavinom ili upravom u pojedinim oblastima, Takva je bila vojska Rimske Carevine, u kojoj je bilo važnije da se zadovolje vojnici nego narod, jer narod nema onu moć koju ima vojska. Danas se, naprotiv, svi vladaoci, osim Turčina i egipatskog sultana, više trude da zadovolje narod nego vojsku, jer je narod jači.

***

Zaključak je sledeći: Vladalac koji se više boji svog naroda nego stranaca – treba da podiže tvrđave, ali onaj koji se više boji stranaca nego svojih podanika, može biti i bez njih. Zamak koji je Frančesko Sforca podigao u Milanu, zadao je kući Sforca više nevolje nego ma kakvi neredi unutar zemlje. Najbolja tvrđava je, naklonost naroda, jer ako te narod mrzi, najjača tvrđava te neće zaštiti. Kad se narod digne na oružje, stranci će mu spremno pružiti pomoć.

(prevod: B. Janković)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here