11.9 C
Niš
četvrtak, 09.07.2020.

Prvi maj – damnatio memoriae, et prohibitio

Novi magazin, Beograd, 7. maj 2020. Broj 471

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Branko Miljković, Zamorena pesma

„Krhko je znanje“, zavapio je pesnik (Dobriša Cesarić). I podsetio na odvodveć znanu staru istinu o lomnosti našeg znanja. Tačno i teskobno. Tako i sada, na kruta i otežala pitanja često nema odgovora. Ali ipak, a šta osim znanja? Iako nas istorija uči da ničemu ne može da nas nauči, kako je govorio na predavanjima moj profesor Đuro Šušnjić, ona je, ipak, arhiva, zbirka dokaza o strašnim posledicama neznanja. Može li nauka da pomogne? Ako li nauka ne može, „pomoći“ će ideolgije i religije, uz njihovu agitaciju. Ne odbijamo spoznajnu stranu religijâ i ideologijâ, ali odbijamo da su u stanju da daju konačna i proverljiva znanja, teorije i odgovore pred pitanjima i strahotama koje priređuje stvarnost. Barem ne onoliko proverljivo kako to, s mukom, čini naučni um.

Bio je i prošao prvi maj. Tek kao još jedan datum u kalendaru. Tako i treba. Zaboravljen.

Podsetimo se. U radničkim nemirima, koji su počeli 1. maja, a okončali se 4. maja 1886. u Čikagu, poginulo je četvoro sindikalista, mnogi radnici su ranjeni. Osoba, čiji identitet nikada nije utvrđen, je bacila bombu na trgu Hejmarket (Haymarket) – sedmoro policajaca je poginulo i skoro sedamdeset je ranjeno. Država je uhapsila i osudila radničke aktiviste. Četvoro je pogubljeno. Od tada, pa nadalje, krvave čikaške ulice se smatraju rodnim mestom pobunâ radništva.

Gravira (1886) koja je bila najpoznatiji prikaz tragedije na trgu Hejmarket (Haymarket)

Od tada do danas ovaj praznik je bio i simbil autentične pobune, a, sa druge strane, i prigodna državna ikonografija. U socijalističkim zemljama je praznik postao sastavni simbolički deo zvanične ideologije. U stvari, praznik rada je postao stvar partijsko-ideološke utilitarne upotrebe. Dobio je gleichschaltenovani prikaz, pa je istinska drama radničkih borbi postala predmetom rutinizovane, birokratizovane, isprazne, nadasve, dosadne, slike. I najveće tragedije su pretvorene u šablon-slike u kojima je tragedija, kao takva, rasplinuta, dovedena do bezznačenjske uopštenosti. Već tada radnici i veliki delovi stanovništva taj praznični dan nisu doživljavali kao dan pijeteta prema radničkim žrtvama, niti kao dan u kome će se negovati radnički otpor eksploataciji. Ljudi su napustili praznik. I vlastima i radništvu je, tako, bilo sasvim ugodno da se tog dana bezbrižno, krotko, svetkuje.

GAŠENJE: No, naša namera nije da dalje evociramo uspomene na Prvi maj, osim da konstatujemo da se revolucionarni karakter praznika utulio naročito u okrilju režimâ koji su legitimitet crpli iz socijalističke revolucije. Mučno je saznanje da se još od Francuske revolucije, praktikanti revolucije prvo obračunavaju sa revolucionarnim utopistima. I to sa onim utopistima koji su, u stvari, pripremili, omogućili i pokrenuli revoluciju, ne pitajući za cenu koju moraju platiti. Tako su i prvomajske nade o slobodnom radu i miru utihle.

Sergej Jelkin (Sergeй Ёlkin), Mir! Rad! Maj! www.dw.com/ru

A padom socijalizma je omogućen odlučujući istorijski tranzicijski korak unazad. Izbledelo sećajnje na Prvi maj je potisnuto još dublje u noć zaborava. Istovremeno su se, kao supstitucija za neostvarena obećanja socijalističkih doktrinara i partijskih aparatčika, rodile neostvarive nade da će padom socijalizma njegove humane tekovine biti sačuvane, a da će mučna stvarnost dogmatskog socijalizma biti ostavljena iza leđa. Desilo se obrnuto. Sve što je valjalo u socijalizmu, novovladajuće strukture su odbacile kao nepoželjne ostatke „komunizma“ (koga, uzgred, nikada i nigde nije bilo), a prigrlile drugu, ali podjednakomonoidelošku sliku sveta i još više razvile sredstva autoritarne vladavine. Njihov odgovor je bio belodano jasan: ne socijalnoj sigurnosti; ne praktikovanje ljudskih prava; ne jednakost pred (ionako lošim) zakonima, ne vrednosnom i ideološkom pluralizmu… da nekontrolisanoj eksploataciji zaposlenih; da ideološko-partijskom monopolu; da voluntarizmu centara moći; da moralnoj i zakonskoj nedodirljivosti oligarhije i njoj bliskih vlasnika kapitala; da organizovanom otimanju lične imovine običnih ljudi (privatni izvršitelji); da neprekinutom produbljivanju klasnih razlika; da neravnopravnom pristupu javnim dobrima…

Da bi se to moglo, internacionala multinacionalnog kapitala i njegovog kriminalnog krila (bratstvo-jedinstvo svih kapitalista sveta) je strpala radništvo i stanovništvo u nacionalne torove i – posvađala ih na krv i na nož. A to što se moćne države pred javnošću međusobno koškaju, glumatajući da se „bore“ za interes svojih nacija, ne znači da su i njihove krupne buržoazije u svađi. Jok. Partijske oligarhije se koškaju jer je to oprobani način da se na najisplativiji način predstave kao „dosledni“ zaštiti nacionalnih interesa. Naravno, i ratovaće te države između sebe, ali, vrlo često, kada, kako i koliko to bude u interesu kapitala. Istovremeno, u perivojima multinacionalnog kapitala vlada utilitarno, bratstveno, takoreći, sadejstvo – sasvim uspešno, berićetno i „legitimno“ sarađuju vlasnici kapitala. Nema ni organizovanog radništva, ni njegovih partija i sindikata da ometaju spokoj transakcija kapitala, nekontrolisanog i skrivenog zgrtanja novca, što se, pomodnim ekonomističkim (ne i ekonomskim) jezikom rečeno, zove „neometanim kretanjem robe, ljudi, usluga i kapitala“.

Poseban plan je bio na delu kada su na dnevni red stavljene bivše socijalističke zemlje. Njima je, argumentom sile, preporučeno da svoju skljokanu ekonomiju podvrgnu šok-terapiji (Shock Therapy), e da bi satrula ekonomija odjednom, pod šokom, poskočila i, već sutradan, narodu počela da prosipa darove. Pa će skoro svo građanstvo živeti poput bogatuna, u gorem smislu, poput pripadnika gornje srednje klase, na Zapadu, onako kako se prikazuje u holivudizovanim sapunicama.

Dakako, desilo se otrežnjenje poput onoga u šaljivim stihovima Branka Radičevića, „čun se ljuljnu, on se trže / Ode sanak pusti“. Šok-terapija je, u onim zrmljama u kojima je prihvaćena, gurnula privredu i stanovništvo na još strmoglaviji put u siromašenje i propadanje. Suočen sa tegobnim posledicama šok-ekonomije, Džefri Saks (Jeffrey Sachs), reklamer šok-terapije, je na sesiji Svetskog ekonomskog foruma u Davosu 2010. oštro kritikovao loše ishode liberalizma, u čijoj je propagandi, i u čijem je, što je mnogo ozbiljnije, uspostavljanju u bivšim socijalističkim zemljama, do juče zdušno učestvovao?!?

HOD UNAZAD: Taj hod unazad je, u mnogočemu, povratak starostavnom zahtevu kapitala da javne društvene funkcije više ne budu jedna od osnovnih delatnosti države. Dražava je, padom socijalizma, sa jedne, i padom solidarnosti nastale posle razornih posledica poslednjeg svetskog rata u zapadnom svetu, sa druge strane, smeštena u stari ideološki ram – „država kao noćni čuvar“ kapitala. Privatizacija skoro svih javnih resursa je prihvaćena (nametnuta) kao conditiosine qua non postojanja države. Tržišni fundamentalizam je uzdignut na nivo vrhovnog, nedodirljivog, „oštrog, a pravednog“ presuditelja u svim društvenim poslovima. Skovana je apoteoza tržišta (radne snage, tj. ljudi; robâ; „uslugâ“; „javnosti“ kao treš kulture; „aplikativne“ „nauke“…), a obesnažena solidarnost, tj. sadejstvo slobodnih ljudi – jer ovo potonje ima slabu tržišnu vrednost. Time je i onaj kvalitativno dostignuti stepen funkcionisanja javnih dobara i javne infrastukture je privatizacijom razoren. To naročito važi za najosetljivije i najznačajnije društvene delatnosti – za obrazovanje i zdravstvo.

Radna prava najamne radne snage sada više skoro da ne postoje. Stvarnu nezaposlenost zvanična statistika, u strogo naučnom smislu, više ne meri. Jer, ne mogu se sezonski, privremeni i povremeni poslovi, pijačna berza agencijske prepodaje radne snage… smatrati stvarnom zaposlenošću. Stvarnom zaposlenošću, kojom će zaposleni moći da zadovolje ordinarne potrebe koje određuje epoha (krov nad glavom, ishrana, lečenje, primerena zarada, školovanje, odmor, kulturne potrebe…). Ova pojava, u narodu ima staro i podobno ime – nadničarski rad. Zaposleni su postali nadničari. I sad, opet se mora krenuti iznova. Pitanje, na koje sigurnog odgovora nema je: Kako?

Stajna tačka je (opet) XIX vek.

„Vidite, dragi Edvarde, kakav je prost narod! Ništa osim posla!“, „Fliegende Blätter“, München, 586/1856, str. 80.

Sastavni deo te stajne tačke su iskustvo i buduće posledice aktuelne virusne pandemije. pokazaće se u dogledno vreme da pandemija, u dugopročnom pogledu, nije nanela štetu krupnom kapitalu. Zbog trenutno manjeg profita, kapital će se lako otresti nepotrebnog, ionako bedno plaćenog, radničkog „balasta“. Nametnuće još rigoroznije i brutalnije načine eksploatacije i autoritarne, od javnosti nekontrolisane          vladavine, naročito u perifernim zemljama. Kapital će se uvek potruditi da dude na dobitku, inače neće biti kapital. Evo primera. Krupni kapital je mnogo investirao u Hitlerovu (Adlof Hitler) nacističku državu, bez obzira na njeno grlato odbacivanje i psovanje „kapitalizma i plutokratije“. Sve velike kompanije su bile u službi nacističkog režima (Krupp, IG Farben, Volkswagen, Bayer, Siemens, Opel…). Znameniti modni kreator Hugo Bos (Hugo Ferdinand Boss) je, kao član Nacističke partije, kreirao nacističke unoforme. Uvek i svuda je, uprkos tržišnim doktrinama, na delu sprega krupnog kapitala i države i političkih partija. Čak, američke fondacije su finansirale razvoj nemačke eugenike (čije rodno mesto je u SAD, a ne u Nemačkoj). Institut za antropologiju i ljudsko nasleđe „Kajzer Vilhelm“ (Kaiser-Wilhelm-Institut für Anthropologie, menschliche Erblehre und Eugenik) je finansirala Rokfelerova fondacija (Rockefeller Foundation). Posle drugog svetskog rata, razorena Zapadna Nemačka je obnavljana obilnim sredstvima Maršalovog plana (European Recovery Programm) koja su, u vidu pomoći, davana istim kompanijama koje su finansirale i podržavale Hitlerovu vladavinu. Maršalov plan je, istovremeno, bio usmeren ka suzbijanju pretećeg sovjetskog komunizma. Internacionala kapitala na delu.

VELIKI CEH: Pa kako ćemo u budućnost? Po mome mišljenju, pre svega, obnovom javne strukture koja mora biti u javnom vlasništvu. Iz javnog vlasništva valja, bez ostatka, isključiti privatni interes i privatnu kapitalizaciju te imovine. Dalje, upravljanje javnim vlasništvom mora biti odvojeno od partijskog uticaja. Poslovodstvo mora biti stručno i nezavisno. Kako to postići? Vrlo teško. No, važno je da javno vlasništvo postane artikulisan i važan interes javnosti. Zašto, sa svoje strane, zainteresovani delovi humanističke inteligencije ne bi istraživali i objašnjavali prirodu i značaj javnog vlasništva i javne infrastrukture?

Dalje. Odveć su vidljivi negativni i loši ishodi privatizovanja obrazovanja i zdravstva. Udar epidemije je razgolio nesposobnost (i nezainteresovanost) privatnog zdravstva da dela zarad podizanja nivoa javnog zdravlja. Čak, država kapitala (još uvek ne i država sveg građanstva) nije pozvala privatno zdravstvo u odsudnu borbu protiv epidemije. Već se obratila ostacima, restlovima, socijalističkog zdravstvenog sistema. I takav, ofucan, očerupan, javni (ex-socijalistički) zdravstveni sistem je stao, uspešno koliko je mogao, nasuprot boleštini. Privatno zdravstvo je ostalo sklonjeno, pod brižnom i nežnom državnom zaštitom, da, u hladovini, komotno zgrće novce.

Nije samo kod nas takav slučaj. U svetu dolaze na naplatu teški računi politike Margaret Tačer(Margaret Thatcher) i reganomike. Politika, tzv.štednje je, i u razvijenom, a posebno u perifernom svetu dala kardinalno negativan rezultat – drastičan, još uvek, nezaustaviv rast društvenih nejednakosti i osiromašenje većinskog dela čovečanstva. Uzbujali su načini, sem u, hvale vrednim izuzecima, nekontrolisane eksploatacije. Otuda su u svetskim metropolama krenule ozbiljna debata i žestoka sučeljavanja u naučnim i stručnim krugovima o neodrživosti sada-i-ovde real-kapitalizma (čudnovatom pandanu propalog real-socijalizma), koji tepajući, naizgled neutralno, imenuje kao neoliberalizam. Daleko bi nas sada odvela rasprava o izneveravanju nekih bitnih dimenzija liberalizma u okrilju neoliberalizma. Ali, nekako, ipak moramo da ukažemo na jednu stvar. Neoliberalni kapitalizam se zalaže za deregulaciju države. Zašto? Zato da bi takva država, sa svim svojim instrumentima, bila na raspolaganju upravo krupnom kapitalu. „Liberalno“ i „tržišno“, dakako.

Pored vraćanja javne infrastrukture društvu, desiće se, opet pretpostavljamo, jačanje solidarnosti na lokalnom prostoru i stvaranje mreža solidarnosti. U našim malim zajednicama, susedstvima. Ovo se već događa u mnogim delovima sveta, pa nije nikakva idealistička novotarija. Važno je da se desi takav preokret u načinu i stilovima života ljudi, naročito zato što magistralni privredni tokovi pripadaju stranom kapitalu i zato što država, ogromnim budžetskim sredstvima, manje javno, a više nevidljivo, podržava vlasnike stranih kompanija, dok nedovoljno i nasumično podržava poslovno pregnuće svojih, običnih, državljana. Pri tom, na podršku države skoro da ne mogu da računaju oni koji su vanpartijci. Naša država, politika i naš kapital imaju prevashodno kompradorski karakter. Padaju u zasenak, pred pretećim beznađem, veliki ideološki konstrukti o naciji, veri… Naizgled paradoksalno, padom velikih pripovedanja o ekskluzivnoj veličini sopstvene nacije, vere…, ponajbolje će se negovati i razvijati upravo nacionalne, lokalne, intrkulturne vrednosti. Time se ne osiromašuju već samo obogaćuju posebne, lokalne kulture.

Ovo što je rečeno predstavlja samo nekoliko mogućih pretpostavki. Ono što je belodano je to da će svet tonuti sve dublje u anomiju, ukoliko se ne uspostave racionalni i humani odgovori na krizu.

Valja razmišljati o tome kakvu nevolju će doneti nove epidemije. I da li će društveni poredak će biti plodna bašta za bujanje njenog otrovnog korova. Valja misliti i o tome da li će sve češći tragovi u kulturi biti evokacije na ciklično vraćanje nesreće, od drevnih vremena do danas.

Radništvu za podsećanje. Bio je Čikago 1886-te. Zaborav Prvog maja će odobravati stalno rađanje jednog nehumanog sveta. Sveta, koji umetnost beleži od drevnih vremena, poput reprodukcije umetničke slike priložene uz kraj ovog nevelikog eseja.

Mišel Sverts (Michiel Sweerts), Kuga u drevnom gradu, 1652-54.

(Tekst je preuzet iz Novog magazina)

dr Đokica Jovanović
redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji|djole@ni.ac.rs

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime