REVIZIONIZMOM DO KAPITALISTIČKE RESTAURACIJE

0
128

Novi magazin, Beograd | BROJ 512 | 18/02/2021.

PRILOG: ISTORIJA I IDEOLOGIJA

Ideja ravnopravnosti i jednakopravnosti ljudi delegitimizuje ideologiju nacionalizma, tj. principa isključenja drugog. No, nacionalizam nije samo puka ideologija, to je snažno sredstvo za kojim poseže kapitalizam zarad obaranja socijalizma, a zarad restauracije kapitalizma. Nacionalizam je, u ovom pogledu, instrumentalizovano ubojno sredstvo i ideološki zastor. Cilj nije nacija već svojinski odnos.

„Ovo su vremena koja čovekovu dušu stavljaju na kušnju“, napisao je Tomas Pejn (Thomas Paine, The American Crisis, I) u drugoj polovini XVIII veka – u osvit epohe u kojoj i mi živimo. Naročito se ta misao odnosi na gusto poređane krvave periode ratova i revolucija. A, opet, kušnja je, kako kod Pejna, tako i danas, razlog i za revolucionarno suprotstavljanje antihumanizmu. Mile Joka (Mile Joka, Radikalni demokrat Thomas Paine) priznaje T. Pejnu da pripada onim buržujskim ideolozima (o kojima pišu autori Manifesta komunističke partije) koji su se, tek delimično, stavili na stranu proletarijata zahvaljujući tome što „su se uzdigli do teorijskog razumijevanja povijesnog kretanja u cjelini.“ Kao akter dveju građanskih revolucija, Američke i Francuske, Pejn je izneo svoj kredo: „Verujem u jednakost ljudi; i ja verujem da se verske dužnosti izražavaju u vršenju pravde, volim milosrđe u nastojanju da nama srodna bića budu srećna.“ Upozoravao je na opasnost koja je skrivena u tamnim perivojima epohe novog veka, onda kada se odbaci „verovanje u jednakost ljudi“.

ZABORAV: Nacistička i fašistička pretnja, koncentracioni logori… su strašan dokaz istinitosti Pejnovog upozorenja. Kultura sećanja je , ili bi trebalo da bude, odbrambeni bedem pred vazda pretećom stihijom uništenja.

Kultura sećanja je onoliko moguća koliko joj dopusti sadašnja hegemona kultura zaborava. Kultura sećanja, u Pejnovom smislu, stavlja i danas našu dušu na kušnju. Jer, revizionizam predstavlja ratnu tragediju kao tragediju nacije, a ne i kao ogorčenu borbu za emancipaciju ljudske slobode uklanjanjem kapitalističke eksploatacije To je osnovna pretpostavka. Otuda je moguće da se, u obilju dokaza i svedočenja o postojanju nacističke industrije smrti, i danas čuje glas „opsednut gebelsovskim zlodusima, koji drsko pokušava da nametne tvrđenje da su svedočenja o sadističkim zločinima Hitlerove epohe maltene proizvod bolesnih halucinacija.“ (Sima Begović, Logor Banjica 1941-1944, I). To je jedan od razloga zašto danas mesta na kojima su bili nacistički koncentracioni logori u vreme Drugog svetskog rata u Beogradu nisu mesta komemoracije. Pred zakorovljenim mestima stradanja zastanemo pred današnjm ideologijom tzv. normalizacije kvislinštva i naročito pred propagandnim umanjivanjem, do poništavanja, uloge narodnooslobodilačkog pokreta u oslobađanju zemlje i uspostavljanju socijalističkog samoupravnog poretka. Taj socijalistički poredak je počivao na ideji bratstva, koja seže unazad do Francuske revolucije i još mnogo ranije, do revolucije Isusa Nazarećanina. Upravo ideja ravnopravnosti i jednakopravnosti ljudi delegitimizuje ideologiju nacionalizma, tj. principa isključenja drugog. No, nacionalizam nije samo puka ideologija. Nacionalizam je snažno sredstvo za kojim poseže kapitalizam zarad obaranja socijalizma, a zarad restauracije kapitalizma. Nacionalizam je, u ovom pogledu, instrumentalizovano ubojno sredstvo i ideološki zastor. Cilj nije nacija već svojinski odnos.

Jirgen Habermas je, naglašava Nensi Vud, svojevremeno, pokazao „da preuzimanje odgovornosti za nacističku prošlost znači videti nacionalnu istoriju ne kao poremećen vremenski kontinuitet i mogućno neumrljanu tradiciju, već kao temeljno kompromitovan nemački ‚životni svet‘ u kojem su pojedinačni subjektiviteti i kolektivni identiteti nastajali i u kojem dalje nastaju. On kaže,… ostaje prosta činjenica da su čak i oni kasnije rođeni odrastali u jednom obliku postojanja u kojem su ovakve stvari bile mogućne. Naš sopstveni život je u svojoj srži vezan… za onaj kontekst života u kojem je Aušvic mogućan.‘“ (Nensi Vud, Pamćenje i civilno društvo). Maks Horkhajmer sublimno sažima pitanje sećanja: „Ako ne želite da govorite o kapitalizmu, morate ćutati o fašizmu.“ (Max Horkheimer, Die Juden und Europa).

U centru Beograda su 17. VIII 1941, u vreme Komesarske vlade Milana Aćimovića, obešena tela petorice ubijenih rodoljuba antifašista. Obešen rodoljub (verovatno krojački radnik Jovan Janković [prim. Đ.J.])

Nacionalizam je ona poluga pomoću koje je kod nas lomljen poredak društvene svojine i kojom se „dokazuje“ da svojina „vapije“ za privatnim gazdom. Međutim, ideja o privatizaciji u tranziciji je obmana, tvrdi Branko Horvat, jer je i samoupravno preduzeće privatno, a ne državno. Ako je tako, onda je tranzicija proces „pretvaranja“ već privatne svojine u privatnu svojinu (?!?). Radi se, u stvari, o nelegitimnom preuzimanju privatne svojine od istinskih vlasnika (?!?). Radi se o tome da treba srušiti socijalizam, kao samoupravno društvo, zato što takav socijalizam ne podrazumeva određenu izdvojenu grupaciju vlasnika, jer je „svatko jednako vlasnik… Posebna značajka rimsko-buržoaskog pojma vlasništva – isključivanje ostalih – nije primjenjiva. …Svi imaju jednak pristup sredstvima za proizvodnju koja su društveno vlasništvo. Posljedica toga je da vlasništvo ne daje nikakve posebne povlastice (kurziv – moj)… Socijalistička robna proizvodnja znači tržišni sistem u kojem je, prvi put, rad prestao biti roba.“ (Branko Horvat, Politička ekonomija socijalizma). Delegitimizacija socijalizma (tj. preuzimanje društvene svojine) se ostvaruje tako što se zastupnicima kapital-odnosa pripisuje borba za ostvarivanje (zaštitu) nacionalnih interesa. Radi se, u stvari, o osnovi sâmog kapitalizma – profitu i surovoj, bespoštednoj odbrani monopola hegemonih društvenih grupa na profit. Iza ovoga sledi ideologija, tj. obrazlaganje eksluzivne univerzalne važnosti i vrednosti kapitalizma.  Pošto je Drugi svetski rat bio tačka prelaza ka socijalizmu moralo se pokazati da su protivnici socijalističke transformacije bili oni istinski baštinici kontinuiteta nacionalne ideje. Kako su oni mogli biti takvi baštinici u ratnom vihoru? Tako što su sebe predstavili kao protivnike okupacije, ali i protivnike socijlističke revolucije. Dalje, time se delegitimizuje partizanski pokret jer je prikazan kao okupator koji je, pobedom nad nacističkom okupaciojom, uspostavio svoju okupaciju lomljenjem tradicionalni kontinuitet istorijskim diskontinuitetom.

Logor Topovske šupe

FAŠIZAM I ANTI-ANTIFAŠIZAM: Ideološko opravdanje nastupajući kapitalizam, kako piše Todor Kuljić, nalazi u ideologiji anti-antifašizma. Anti-antifašizam je ona pronađena formula kojom će se socijalizam staviti ad acta. Međutim, u pokušajima delegitimizacije socijalizma nikako se ne može dovesti u pitanje antifašistički karakter socijalizma. Zato je nužna rehabitilacija kvislinga (nosilaca fašizma i zastupnika kapitalizma) uvođenjem u javno polje anti-antifašizma. Rehabilitacija kvislinštva je sastavni deo postupka restauracije kapitalizma, tj. oduzimanja društvene imovine od njenih pravih vlasnika. „U haotičnoj idejnoj tranziciji na zapadnom Balkanu u poslednjih petnaestak godina anti-antifašistička kultura sećanja postala je hegemona. Važno je uočiti da počiva na snažnoj izmeni idejnopolitičkih premisa: antitotalitarizam je potisnuo antikapitalizam, antifašizam je nacionalizovan, a anti-antisocijalizam je iščezao.“ (Todor Kuljić, Anti-antifašizam). Pored ovoga, obavljen je i postupak, ako ne zaborava (jer bi takav naum bio nemoguć), a onda potiskivanja u sumračnu zonu nepominjanja saučesništva u nacističkim zločinima od strane marionetskog režima Milana Nedića. „Tokom četiri godine okupacije, u Srbiji je uspostavljen složeni sistem logora. Prema istraživanjima istoričara Milana Koljanina, u njemu su centralne pozicije zauzimala dva logora u Beogradu (Prihvatni logor Banjica i najpre Jevrejski, a zatim Prihvatni logor Zemun), koji su funkcionisali sve vreme trajanja okupacije. Pored njih, na teritoriji Beograda su organizovani i privremeni logori: u leto 1941. godine logor Topovske šupe, zatim logor Organizacije TOT, kao i pred sam kraj rata formirani logor u Milišića ciglani. Svi oni su imali izuzetno važno mesto i ulogu u mreži organizovanog nasilja u Srbiji koju su činili i Prihvatni logor Niš na Crvenom krstu, dva logora u Šapcu (Privremeni logor u Jarku i Prolazni logor na Senjaku) i logor u Velikom Bečkereku (Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu)… Zatočeni muškarci i žene sa teritorije Balkana, su iz logora u Srbiji brojnim transportima prebacivani u radne i koncentracione logore širom Trećeg rajha sve do sredine 1944. Nedićeva štampa je sve vreme rata snažno propagirala odlazak radne snage u Nemačku i sa oduševljenjem ispraćala transporte radnika izveštavajući o njihovom ‚veselom i uspešnom životu‘ u radnim logorima.“ (Rena Rädle i Milovan Pisarri (prir.), Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44. Priručnik za čitanje grada). Propaganda gura u zaborav saučesništvo u zločinima u nacističkim konclogorima na Banjici, Beogradskom sajmištu, na Crvenom Krstu u Nišu, saučesništvo u streljanju civila u Kragujevcu, Kraljevu, Mačvi, Nišu… gura se u zaborav i činjenica da su „od kolaboracionističkih vlasti pored Specijalne policije hapšenja (su) vršili najpre žandarmerija, zatim Nedićeve i Ljotićeve oružane formacije, a po selima četničke komande Koste Pećanca i Draže Mihailovića… A četničke i posebno ljotićevske komande su upućivale Gestapou ili češće Specijalnoj policiji dostave, u kojima su preporučivale da se nad pojedinim osumnjičenim licima povede istraga… Četničke crne trojke harale su po selima i bez milosti klale svako lice na koje se ukazalo prstom da je saradnik narodnooslobodilačkog pokreta.“ (Sima Begović, Navedeno delo). Bila je to prva okupirana zemlja nakon Estonije… „koja je proglašena ‚judenfrei‘… Posebno zbog ovih razloga, Sajmište predstavlja jedinstveno mesto sećanja na Holokaust, ne samo u srpskom već i u evropskom kontekstu.“ (Christopher R. Browning, Sajmiste as a European Site of Holocaust Remembrance). Iste činjenice navodi i Venceslav Glišić. „U prvoj fazi (april-avgust) nacisti su pomoću domaćih saradnika izvršili evidenciju, obeležavanje, ograničili slobodu kretanja, vršili pljačku jevrejske imovine, uveli prinudan rad, kao i razne vrste nameta na Jevreje; u drugoj fazi (avgust-decembar) nacisti su sakupili muškarce u logore i tražili puteve kako da se oslobode oko 15.000 Jevreja i 3.000 Cigana, pri tom postepeno streljajući muškarce; u trećoj fazi (decembar 1941 – maj 1942) nacisti su postepeno uništili sve Jevreje i jedan deo Cigana u Srbiji.“ (Venceslav Glišić, Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944).

Sličnu funkciju je imao logor na Crvenom Krstu u Nišu. „Logor na Crvenom Krstu bio je mesto gde su nemački i bugarski okupatori, kao i domaći izdajnici, agenti Specijalne policije, SDS, četnici i ljotićevci, dovodili zarobljene partizane i pripadnike mesnih partizanskih jedinica, članove KPJ i SKOJ-a i druge saradnike NOP-a radi izolovanja i uništenja.“ (Miroslav M. Milovanović, Nemački koncentracioni logor na Crvenom krstu u Nišu i streljanja na Bubnju). Žrtve zločina su bili Jevreji, Romi, Srbi antifašisti. Nije zapisano, a nije ni poznato, da je Milan Nedić išta činio da spase žrtve (barem Srbe) koje su dopale nacističkih logora, niti je poznato da se tim povodom energično suprotstavio okupatorskim vlastima.

Logor na Crvenom krstu u Nišu

Feliks Bencler, opunomoćenik nemačkog Ministarstva inostranih poslova, piše o svojim zvaničnim razgovorima sa Nedićem: „Danas sam imao prvi načelan razgovor sa generalom Nedićem. U tom razgovoru on mi je ponovo spontano naglasio (svoju) punu lojalnost prema naređenjima nemačkih okupacionih vlasti. Dalje je izjavio, između ostalog, da pored glavnog zadatka suzbijanja komunističkog ustanka ima nameru da smesta najoštrije postupi protiv Jevreja, kao i što je moguće pre protiv slobodnih zidara, koji treba da budu uklonjeni iz svih javnih službi i sakupljeni u koncentracione logore…“ (AVII, NAV-N-T-120, 200/153408-09, Benclerov izveštaj od 2. IX 1941. Ministarstvu spoljnih poslova Rajha). Doduše, „pre prihvatanja dužnosti predsednika vlade, Nedić je Turneru i Dankelmanu postavio uslove da Srbija dobije potpunu autonomiju, da vlada raspolaže oružanom snagom, da se utvrde srpska davanja Nemcima i obustave ubijanja Srba van granica Srbije.“ (Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945). Uslovi, su, dakako, ostali neispunjeni. „Milan Nedić je pod maskom egzistencijalnih razloga, kao i maršal Filip Peten u Francuskoj u ime nacionalne obnove…, prevideo podelu na snage fašizma i antifašizma kao glavne vododelnice svetskog sukoba.“ (Branko Petranović, Isto). Odslušati: https://www.youtube.com/watch-?v=jjT3GFYfh4M

Olivera Milosavljević

Da je Nedić uistinu bio veliki rodoljub podneo bi, u najmanju ruku, ostavku nacističkim vlastima, kako tradicionalna oficirska čast nalaže, ako ne pre a ono onda kada su nacisti i kvislinzi poterali kragujevačke gimnazijalce na stratište. Međutim, oružane formacije pod njegovom komandom su zajedno sa Nemcima učestvovale u zločinu u Kragujevcu. „Značajno je na ovom mestu istaći da su pored Nemaca u ovom zločinu učestvovali i pripadnici ‚Nedićeve oružane sile‘ – Peti dobrovoljački odred, kojim je komandovao Marisav Petrović.“ (Milan Borković, Kvislinška uprava u Srbiji 1941-1945, I). Tako je aparat Milana Aćimovića (Predsednik kvislinške komesarske vlade u Srbiji), „a kasnije i Nedićev…, oterao samo u Banjički logor stotine hiljada ljudi od kojih je oko 80.000 izgubilo živote na jajinačkim stratištima.“ (Branko Latas, Milovan Dželebdžić, Četnički pokret Draže Mihailovića 1941-1945).

U javnim govorima Nedić je iskazivao lojalnost nacističkim vlastima pozivanjem na obračun sa partizanskim pokretom. Istovremeno je stalno pokazivao pokornost okupacionim vlastima i Adolfu Hitleru, pa se tako, primerice, obratio i jednoj grupi oslobođenih zarobljenika: „Molim vas da svuda i na svakom mestu budete blagodarni Nemcima, koji su prema vama uvek bili ljudi a ne protivnici. Isto tako uvek treba da ste blagodarni i Vođi nemačkog Rajha, jer ste vi došli njegovom velikodušnošću do slobode.“ (Milan Nedić, Reč zarobljenicima, 14. 3. 1942).

Ocenu „uspešnosti“ okupacione i kolaboracionističke politike je dao sam Harold Turner (SS brigadni vođa i državni savetnik u činu general lajtnanta i načelnika Upravnog štaba Srbije) kada je „avgusta 1942, Harold Turner ponosno objavio da je ‚jevrejsko pitanje‘ u Srbiji rešeno, a da je Srbija postala prva zemlja u Evropi koja je proglašena Judenfrei.“ (Philip J. Cohen, Serbia’s Secret War: Propaganda and the Deceit of History). Konačno, „kolaboracija pokreta ‚Zbor‘ Dimitrije Ljotića i četničkog vođe Koste Pećanca sa nemačkim okupatorom i sa Nedićevom vladom se uglavnom priznaje kao neosporna činjenica…“ (Valter Manošek, Holokaust u Srbiji: Vojna okupaciona politika i uništavanje Jevreja 1941-1942). Dodajmo i ovo. U našim raspravama o kulturi sećanja zapostavlja se jedna duboko ljudska nit sećanja: „Ukratko,… nemamo kulturu sećanja koja bi bila dublje ukorenjena od našeg naučnog shvatanja istorije, i koja bi poznavala bol sećanja (kurziv – moj).“ (Johan Baptist Mec, Između pamćenja i zaborava: Teologija i politika posle Aušvica).

ŽRTVOVANJE ŽRTAVA: Budući da su nacistički koncentracioni logori važni toponimi kulture sećanja i budući da se nikako ne mogu upotrebiti kao propagandna sredstva za uznošenje kvilislinštva (simboličke vrednosti naše kapitalističke klase, kako onovremene tako i sadašnje) oni će zato biti mesta na kojima raste korov (Beograd) ili mesto na kome se upodobljuje muzejska postavka, kao u logoru na Crvenom krstu u Nišu, sa obrazloženjem da je to bilo mesto „podjednakog“ stradanja partizana i pripadnika formacija JVuO, kao i „predstavnika građanskog Niša“. Dakako, u logoru su stradali i pripadnici JVuO i oni koji su pripadali sloju niškog građanstva, ali ne u onoj meri u kojoj su stradali pripadnici i simpatizeri NOP.

Nastupajući kapitalizam briše iz kolektivnog sećanja simbolička mesta socijalističke revolucije. Pa se tako radi o umanjenju uloge članova KPJ i boraca NOPO u organizaciji i proboju logora na Crvenom krstu u Nišu 12. februara 1942. Međutim, „proboj logora je organizovan i izvršen pod rukovodstvom članova KPJ i drugih boraca, čije revolucionarno iskustvo do rata i u NOPu nije bilo malo. Ti kadrovi bili su organizatori partizanskih odreda i NOPa… Bez njih teško je bilo i pomisliti na pokušaj da se politički heterogena masa gladnih, bolesnih i pretučenih logoraša povede u napad na nemačku logorsku stražu, kojoj su mogli da priskoče u pomoć bugarski vojnici iz susedne kasarne.“ (Miroslav M. Milovanović, Navedeno delo). Zato je danas naročito potrebno ukazati na činjenice u vezi sa probojem. Dakle, tog dana. je grupa od 147 logoraša napala stražu i krenula u proboj. Poginula su 42 logoraša. Ostali su pobegli. Neke su docnije uhvatile patrole. Sedamdeset tri logoraša je pristupilo Ozrenskom, Svrljiškom, Nišavskom i Topličkom partizanskom odredu. Jedan je otišao u Babički partizanski odred, a sedmorica su kasnije nastavili ilegalni rad za NOP. Od njih je 33 poginulo u borbama i streljano po otkrivanju na Bubnju (brdu, stratištu više Niša). Otkriveno je osam logoraša i vraćeno u logor. Petorica od njih su streljani, trojica su internirani u Nemačku i Norvešku. Osamnaest je dobilo „Partizansku spomenicu 1941“. (Miroslav M. Milovanović, Navedeno delo). Prema rečima kustosa aktuelne muzejske postavke, petorica su pristupili formacijama JVuO. Iste godine, 2. decembra, pobeglo je još šestoro logoraša. Međutim, u okviru komemorativnih svečanosti, pravoslavni verski obred, se sve stidljivije pominje da su ovaj prvi proboj iz konc-logora u porobljenoj Evropi organizovali i izveli uglavnom komunisti i skojevci. Nerado se, u toj komemorativnoj prilici, pominje i to da je većina pristupila NOP-u.

Bez obzira na ogromno i užasavajuće iskustvo o zločinačkom karakteru nacističkih logora u Srbiji, istina o njima se potiskuje čak i u školskim udžbenicima. „Tako se, recimo, u udžbeniku Istorija za III razred gimnazije prirodnomatematičkog smera i IV razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, izdatom 2002. godine, knjizi u kojoj se u odeljku koji se bavi periodom nemačke okupacije Srbije i Beograda, nigde ne pominju zloglasni logori Banjica i Staro sajmište…“ (Vladimir Marković, Političko nasleđe antifašizma).

Todor Kuljić

Zaključujemo da je revizija karaktera Drugog svetskog rata na području Jugoslavije i Srbije očekivan proces tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu. Nosioci kapitalističkih vrednosti i borci za njegovu restauraciju su, u toku Drugog svetskog rata, uglavnom pripadali kvislinškim (profašističkim) ešelonima. „Tako se kolaboraciji u Srbiji, koja je kod nekih pokreta imala i fašistoidni karakter, daje istorijski smisao i nacionalno značenje. Istovremeno se tzv. nacionalnom ‚antifašizmu‘ (četničkom pokretu), pripisuje autentični srpski, a jugoslovenskom, samo internacionalni karakter, kao da jugoslovenski, u koncepciji NOP-a, nije podjednako i srpski.“ (Ranko Končar, Nekoliko zapažanja o pojavama revizionizma u srpskoj istoriografiji). Antifašističke snage su se vrlo brzo, već početkom ratnih dejstava, deklarisale kao narodnooslobodilački partizanski odredi Jugoslavije pod rukovodstvom KPJ. Ovu politiku koja legitimizuje kolaboracionističke formacije kao oslobodilačke, Olivera Milosavljević naziva shizofrenom, tvrdeći da ta politika nema veze sa onim što se dešavalo u vreme Drugog svetskog rata i da nije slučajno na delu. „Zato ova šizofrena izokrenutost srpske sadašnje prošlosti nije tu slučajno. Ona nema mnogo veze sa onim što se desilo pre šezdeset godina. Ona ima veze samo sa mnogo bližom prošlošću, sa ratovima devedesetih i sa ideologijom koja ih je vodila, a koja i danas vlada ovim društvom. Ne slave se gubitnici i ne izjednačavaju sa pobednicima nad fašizmom zbog njih samih. Slave se samo zato da bi njihova ideologija nastavila da živi.“ (Olivera Milosavljević, Uzurpirana pobeda).

Zakon radi čoveka

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Da, revizija antifašističke borbe i istovremeno umanjivanje, pa i negiranje istorijske uloge NOB, na delu je na postocijalističkom jugoslovenskom podneblju. No, dodajemo, prilog je u ovom pogledu učinio i ortodoksni redukcionizam birokratizovanih socijalističkih vlasti u prikazivanju revolucije, čime je takođe ohrabren restauratorski kapitalistički revizionizam. Te vlasti su čak s nelagodom gledale na kritička, nedogmatska istraživanja kojima je dokumentovana pobednička borba levih snaga. Ali kritička analiza koja je uporište imala u pretpostavci humanizma, zajedništva – u komunalnom sistemu kao sistemu neposredne demokratije, nasuprot dogmatskom etatizmu, sa jedne strane, i reprezentativnoj demokratiji, sa druge, manje-više prećutno je zanemarivana.

Podsetićemo na važno mesto kod Marksa, a povodom formalne demokratije u kapitalizmu: „Čovjek nije tu radi zakona već je zakon radi čovjeka; ovdje je ljudsko opstojanje, dok je u drugim formama zakonsko opstojanje. Ovo je osnovna diferencija demokracije.“ (Karl Marx, Kritika Hegelove filozofije državnog prava).

Svetozar Stojanović je 1984. dobro ukazao na negativne posledice doktrinarno shematizovanog prikaza revolucije i socijalističke prakse u kojoj je sve dublji bio procep između dogme i ovde-i-sada realnog života običnih ljudi, u čijoj je osnovi bila “dihotomija: kapitalizam ili socijalizam. Istorija je pokazala da je u najmanju ruku trebalo operisati sa trihotomijom jer je došlo do etatizacije revolucije (koja je završena staljinizacijom).” (Svetozar Stojanović, Od marksizma do ideologija „realnog socijalizma“). U knjizi objavljenoj 1938. marksist Anton Panekuk je upozorio: „Ruski ekonomski sistem je državni kapitalizam… proizvodnjom rukovodi državna birokratija pod vođstvom Komunističke partije. Državni zvaničnici, koji se formiraju u novu vladajuću klasu, upravljaju proizvodnjom, dakle viškom vrednosti, dok radnici primaju samo zarade, čineći tako eksploatisanu klasu.“ (Anton Pannekoek, Lenin as Philosopher)

O ovome je pisala Olivera Milosavljević u svojoj disertaciji (odbranjenoj 1987, koja će ove godine biti posthumno objavljena), naglašavajući da je centralistički sistem u početku izgradnje socijalizma doprinosio „potiskivanju tradicionalne samoupravne ideje, ali i spontanih… oblika samoupravnosti, proisteklih iz demokratskih organa narodne vlasti izraslih u ratu i neposredno po njegovom završetku,“ (Olivera Milosavljević, Država i samoupravljanje 1949-1956).

U periodu ozbiljne krize socijalizma, krajem minulog veka, partijske strukture su, čak, omalovažavajuće reagovale na ozbiljne analitičko kriotičke uvide o stanju u zemlji, nazivajući tu kritiku „krizologijom“, a njene autore „krizolozima“. – u nastojanju da odbrani sasušeni, okamenjeni propagandni konstrukt o socijalističkoj stvarnosti. Odbacila je traganje za načinima transformacije društva, kojom bi bilo sačuvano načelo humanosti i solidarnosti, načelo demokratske otvorenosti ka pluralizmu ideja, konačno, načelo da bez demokratije socijalizam nije moguć… Ne, to nije učinjeno, a ortodoksiji, koja nije davala odgovore na nova pitanja savremenosti, su ljudi okrenuli leđa. Tako je ortodoksija dala svoj obol otvaranju kapijâ ka begu od preteće (i nespoznate) stvarnosti i od još neizvesnije, utoliko opasnije, budućnosti.

Retradicionalizacija je bilo ime nađenog „odgovora“. No, kako? Desila pseudotradicionalizacija zato što retradicionalizacija svekolike društvenosti, naprosto, nije moguća. Umesto mukotrpnog i neizvesnog traganja za novim ishodištima, čime bi ozbiljno bio doveden u pitanje autoritet etablirane „komunističke“ nomenklature, ona sâma je oberučke prigrlila „antikomunističku tradicionalizaciju“, tj. dogmat o kapitalizmu, kao snevanju o novom, savremenom, biblijskom izlasku.

Revizionizam je dobio ideološki imprimatur.

 

dr Đokica Jovanović
redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji|djole@ni.ac.rs

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here